Da li će Nemačka da se zabarikadira?

Izbeglička kriza je, s jedne strane, „stvar šefova“. Ali, s druge strane, Angela Merkel ne želi ni da čuje za Zakon o doseljavanju. Socijaldemokratska stranka Nemačke (SPD) sada vrši pritisak. Ta stranka, zajedno sa Zelenima i Levicom, traži brzo rešenje.

Tomas Gros sa Instituta za istraživanje migracija na Univerzitetu Osnabrik smatra da je taj zakon neophodan iz više razloga: „S jedne strane, potrebna je zakonska regulativa kako bi se olakšalo uključivanje tih ljudi na nemačko tržište rada“. Osim toga, kaže taj stručnjak u razgovoru za DW, Zakon o doseljavanju mogao bi da pomogne u sprečavanju nekontroliranog dolaska izbeglica u Nemačku.

No u strankama Unije – Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) i Hrišćansko-socijalnoj uniji (CSU) – još uvek postoji otpora prema tom zakonu. Angela Merkel je tek nedavno izjavila da za nju trenutno postoje „hitniji“ problemi. Tomas Gros u tom oklevanju vidi nastavak određene tradicije: „U Nemačkoj se već 40 godina vodi politika izolacije, tvrdi Gros i dodaje da se pre svega želi da se spreči doseljavanje iz država koje nisu članice Evropske unije.

Privreda želi izbeglice

Ipak, čini se da je bar jedna stvar jasna: rešenje se mora naći. Nemačko savezno Ministarstvo unutrašnjih poslova očekuje ove godine rekordan broj zahteva za azil – procenjuje se da će ih biti oko 800.000, a ta brojka bi mogla da bude i veća. Samo u avgustu registrovano j 106.000 potražilaca azila.

U svemu tome nemačka privreda vidi ogroman potencijal. Početkom septembra, Savezna agencija za rad predstavila je najnoviju statistiku: u avgustu je bilo 106.000 nezaposlenih manje nego u istom periodu prošle godine, odnosno najmanje nezaposlenih od 1991. godine do danas. Šef te agencije Frank Jirgen Vajze to komentariše ovako: „Smatramo da se u situaciji kada imamo tako dobar razvoj, može prevladati rezervisanost prema izbeglicama“.

Međutim, proces zapošljavanja tih ljudi je dugotrajan. Savezna agencija za rad je mora da proverava da li za određeno radno mesto postoji odgovarajući kandidat iz Nemačke ili neke članice EU. To je birokratska prepreka za sve one koji žele da rade u Nemačkoj i Tomas Gros u tome vidi jedan od najvećih problema: „Pre svega bi borali da budu olakšani uslovi za doseljavanje“. Posebno teška je, po njemu, prepreka u vidu testiranja znanja jezika pre dolaska u Nemačku.

Politički odgovori ili brzopleta rešenja?

Iz političkih krugova neprestano dolaze novi predlozi i zahtjevi. SPD tako želi da uvede tzv. kontingente. U tom slučaju bi se unapred određivao broj izbeglica koje mogu da dođu. S druge strane, CDU i CSU zahtevaju promenu Osnovnog zakona (ustava, prim.ur.) u cilju proglašavanja određenih država zemljama sigurnog porekla. Da bi neka zemlja automatski dobila taj status, morao bi da bude promenjen član 16a Osnovnog zakona. U njemu se govori o proglašavanju određenih zemalja sigurnim donošenjem odgovarajućeg zakona, ali svaki potražilac azila ima pravo da dokaže da je ipak politički progonjen u toj zemlji. Prema predlogu stranaka Unije, države čijim se državljanima u 99 odsto slučajeva odbija zahtev za azil, trebalo bi ubuduće da automatski budu proglašene za zemlje sigurnog porekla i dokazivanje u pojedinačnom slučaju više ne bi bilo moguće. Time bi se omogućilo brzo proterivanje takvih potražilaca azila.

Takođe se traže i promene Osnovnog zakona koje bi omogućile drugačiju podelu nadležnosti između saveznog nivoa i nivoa nemačkih država. To bi saveznim organima omogućilo ubrzanje procesa prihvata, smeštaja i zbrinjavanja potražilaca azila.

Taj prvi predlog reforme Osnovnog zakona verovatno neće doći na dnevni red. Naime, Osnovni zakon je u tom delu već menjan 1992. godine, tokom ratova na području bivše Jugoslavije. Ipak, nemački Savezni ustavni sud presudio je da se ne sme automatski isključiti mogućnost ispitivanja mogućeg političkog progona u pojedinačnom slučaju. Osim toga, predlog o automatskom određivanju zemalja sigurnog porekla, bez prava na dokazivanje, protivno je evropskom pravu i Ženevskoj konvenciji o izbeglicama.