Nove nemačke vrline
Nemačka je useljenička zemlja. To je zemlja nade za ljude sa Bliskog istoka, iz Afrike, Azije ili sa Balkana – nade za one koji beže od rata, tiranije, mučenja, tlačenja, diskriminacije, siromaštva, beznađa. U bekstvu je na stotine hiljada ljudi. Na tom putu im je život često u opasnosti, a neprestano su prepušteni na milost i nemilost kriminalaca i bandi krijumčara. Oni beže u državu u kojoj većina stanovnika sa njima saoseća i pokazuje neviđenu velikodušnost i spremnost da pomogne. To je, emotivno gledano, nešto zaista veliko.
Zaista veliko je i ono što tek stoji pred Nemačkom. Čini se da više nema nikakvih pravila, zakona ili normi. Sve primisli ili brige guraju se u stranu. Pred Nemcima je zadatak zbrinjavanja 800.000 izbeglica. Na to se gleda kao na šansu za čitavu zemlju, a ne kao na opterećenje ili nešto čemu se nije doraslo.
Nova fleksibilnost Nemaca
Zaista se čini da Nemci sa simpatijama i velikom spremnošću da pomognu dočekuju izbeglice koje stižu iz drugih kultura i sa drugih kontinenata. Čovek se zapanji kada posmatra te nove Nemce kod kojih je kancelarka Merkel probudila jednu potpuno novu vrlinu – fleksibilnost. Drugim rečima: pustimo da stvari teku i videćemo u šta će se to pretvoriti.
Otkuda ta dirljiva spremnost da se prime stranci i izbeglice, a da se pri tome ne insistira na njihovim kvalifikacijama, što čini svaka useljenička zemlja? Reč je o senkama Trećeg rajha. Reč je o pričama koje se prenose s kolena na koleno o iskustvima stotina hiljada Nemaca koji su morali da emigriraju, koji su očajnički tražili smeštaj u Engleskoj, SAD, Francuskoj, Švajcarskoj ili u Šangaju. To je priča o odiseji mnogih Nemaca kojima bekstvo nije pošlo za rukom, koji su u očaju izvršili samoubistvo, ili su tokom bekstva bili hapšeni, deportovani i ubijeni.
DNK nemačkog društva
Zbog svega toga, nakon Drugog svetskog rata sastavni deo nemačkog Osnovnog zakona (ustava, prim. ur.) postao je član o pravu na azil, jedinstven u svetu. U tom članu navodi se da politički progonjeni ljudi imaju pravo na azil. Davanje azila nije čin milosti, to je pravna i moralna obaveza. Iako je taj član Osnovnog zakona pre 20 godina promenjen i oslabljen, pravo na azil i dalje postoji. Ono je deo političkog i društvenog genetskog koda Nemačke.
Ogromna većina Nemaca stoji iza te obaveze, uključujući i političku elitu. Postoji jedna neznatna manjina onih koji se bune i koji, nažalost, protestuju protiv izbeglica. To bez sumnje, nije lepo, ali je broj takvih Nemaca zaista mali. Ipak, niko ne sme unapred da isključi mogućnost da bi ogromna spremnost da se pomogne mogla da se pretvori u stanje u kojem je društvo na sebe preuzelo zadatak koji nije u stanju da savlada. Empatija bi mogla da se pretvori u odbacivanje izbeglica.
Upravo zato bi politika morala konačno da deluje. Mora da kaže šta je to što želi, šta je moguće, a šta više nije – i to kako na nacionalnom, tako i na nivou Evropske unije. Imamo vanrednu situaciju u kojoj država ostavlja utisak da nije dorasla problemu. Što se građana tiče, oni, za sada, ne deluju tako.