Zapadu treba novo jedinstvo | Politika | DW | 09.12.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Zapadu treba novo jedinstvo

Ruski uticaj na Balkanu te u centralnoj i istočnoj Evropi trebalo bi da zabrine one koji se sećaju sovjetskih vremena i podstakne novu saradnju SAD i EU, piše u autorskom tekstu za DW rumunski analitičar Radu Magdin.

Politika moći s obe obale Atlantika kreće se između farse i drame: Kome još trebaju Kina i Rusija, kada su različitosti na Zapadu toliko očigledne, a poverenje tako slabo? Ipak, ruska agresija u Azovskom moru podsetila je na ono što je zaista važno. Da li Sjedinjene Države i Evropska unija mogu naći novi ekvilibrijum poverenja?

Nikada u periodu nakon Hladnog rata nije bila veća potreba Zapada za novim velikim projektom. Vrlo lako bismo mogli napraviti listu sa najmanje četiri ili pet glavnih tačaka tog projekta počevši sa održavanjem važnosti NATO i prosperitetnim transatlanskim odnosima obnavljanjem Translatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP).

Ali vraćanje poverenja često zahteva male, ali smislene projekte. Istočna Evropa bi mogla da ponudi rešenja za to. U geopolitičkim krugovima sve je uvreženiji stav da je istok Evrope poligon na kojem samo treba grabiti. Nakon što je uglavnom bila zamrznuta u poslednjih 30 godina, konkurencija velikih sila u ovom delu sveta sada se vraća na vrh agende.

I upravo ta činjenica od Zapada zahteva konkretnu reakciju.

Zapad lako parališu pokušaji pronalaska nove ravnoteže. Kao što je prošli nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel nedavno rekao: danas Evropa ne može sa Trampom, ali isto tako ne može bez Sjedinjenih Država. Kako god, arhitekte novih transatlantskih odnosa ne smeju ignorisati ono što se događa između Jadranskog, Baltičkog i Crnog mora. Poslednje krize su dokaz da intervencija u ranoj fazi može da čini čuda, da je svakako bolja od kasnijeg bavljenja posledicama inertnosti.

Amerikanci nastavljaju da rade svoj deo posla u regionu i čini se da razumeju ne samo ekonomske aspekte, nego i one političke i vojne. Ali region mnogo više očekuje od Brisela i Berlina. Ovi epicentri evropske politike moraju posvetiti više pažnje velikom nadmetanju koje okružuje Istočnu Evropu. Na kraju krajeva, mnoge zemlje ovog regiona su članice EU, a njihovi neposredni susjedi također igraju važnu ulogu.

Menjanje formata regionalne saradnje ukazuje na nove moguće oblike političkih saveza: Ofanziva kineskog šarma je u punom zamahu i format 16+1 je samo kišobran za niz bilateralnih odnosa koji su izgrađeni oko ključnih, naizgled bezopasnih, investicionih projekata. Inicijativa tri mora je početak odgovora na Evropu u drugoj brzini koju promoviše Makron.

Jer, kada su zemlje Višegradske grupe shvatile da ne mogu same da se nose s povlačenjem Zapada, potreba za pomoći iznedrila je ovaj projekat. Pored toga, ruski uticaj u nekim zemljama Višegradske grupe, Zapadnog Balkana i Istočnog partnerstva toliko je proširen da bi trebalo da zabrine one koji se sećaju sovjetskih vremena.

Problemi se ne završavaju na granici Evropske unije: politika prema susedima ostaće vrući krompir ukoliko neko problemu ne priđe hrabro. Predvodnici Zapadnog Balkana i Istočnog partnerstva još se opisuju kao nedovoljno stabilni s razlikom što balkanske zemlje imaju perspektivu ulaska u EU oko 2025. godine.

Neovisni o velikim strategijama, događaji će nas ipak sustići. Realisti Ukrajinu vide kao smetnju za Zapad. „To nije naša borba“, glasi njihova mantra. Oni koji veruju u osnovne vrednosti misle drugačije: Ukrajina je ključ, a ne područje za odmeravanje snaga. Nedavni incidenti u Azovskom moru neće biti prekretnica.

Shvatanje ukrajinskog problema kako treba moglo bi da bude presedan. Taj rebus je prilika za transatlantske partnere da uvide pred koliko ih ozbiljne izazove postavlja Rusija. Nakon Gruzije i Ukrajine, nema garancije da se Moskva neće staviti prste na baltičke države ili nekog drugog saveznika NATO.

Neophodna je ujedinjeni front koji bi sproveo politiku obuzdavanja Rusije, noviju verziju onoga što je uspešno rađeno u Hladnom ratu. Izjave državnog sekretara SAD Majka Pompea u Briselu su tek početak i mogu da znače start rekonstrukcije. Nevolja rađa kreativnost. DO kraja Trampovog mandata će Brisel i Vašington biti u nekom vidu kompetitivne saradnje, ali na polju bezbednosti bi morala jasno da preovlađuje saradnja.

Regionalni ulozi su visoki i uključuju ne samo energetsku i industrijsku politiku, nego i zajedničku bezbednost i odbranu. EU treba nova strategija za angažman na svom istoku i iskrena diskusija sa tamošnjim državama o tome gde su crvene linije. To bi trebalo da obezbedi napredak Evrope umesto bavljenja krizama u stražnjem dvorištu.

Dobar je znak bio što su na sastanak Inicijative tri mora ove jeseni u Bukureštu bili pozvani Nemačka i šef Evropske komisije Žan-Klod Junker. Treba da uslede dalji koraci. Radeći zajedno, Zapadna Evropa i SAD mogle bi da obnove svoju romansu i odvrate Rusiju od poteza poput onih prema Ukrajini.

Umesto da kukaju zbog konkurencije sa Kinom ili pretnji iz Rusije, zar nije bolje razgovarati, a potom zajednički delovati? Vreme je za profesionalce preko bare da ponovo pokrenu zajednički rad.

*Radu Magdin je rumunski analitičar i konsultant. Radio je kao savetnik rumunskog premijera (2014-2015), a savetovao je i moldavskog premijera (2016-2017). U periodu od 2007. do 2012. godine je radio u Briselu u Evropskom parlamentu, EurActivu i Guglu. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video