Zaboravljena Evropa: 30 godina od raspada Jugoslavije | Izbor iz štampe | DW | 05.07.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Zaboravljena Evropa: 30 godina od raspada Jugoslavije

U državama-naslednicima Jugoslavije stabilnosti nema ni dan-danas, a nacionalisti su sve glasniji. Da li se te zemlje udaljavaju od Evrope? Za odgovorom na to pitanje tragao je novinar nemačkog „Špigla“.

„Gde bi, ako ne na teritoriji bivše Jugoslavije, trebalo da postane jasno da li je Evropa nešto naučila iz istorije 20. veka? Sarajevo je 1914. godine bilo poprište uvertire u Prvi svetski rat, a kraj je obeležio masakr u Srebrenici 1995. Da bi se obezbedio trajni mir u tom regionu, moraju se ukloniti razlozi za ratove iz prošlosti. Samo, ko još veruje u to sada, kada se čini da je Evropska unija, centralni mirovni projekat na kontinentu, zastao na pola puta?"

Ovo je uvod velikog članka pod naslovom „Zaboravljena Evropa", objavljenog u nedeljniku Špigel povodom 30 godina od raspada Jugoslavije. Autor članka je Valter Majr, koji je za nemački magazin sa tog područja izveštavao i tokom ratova devedesetih godina.

Slovenija: A moglo je bolje

Lojze Peterle i Andrej Plneković (2014.)

Lojze Peterle i Andrej Plneković (2014.)

„Lojze Peterle nije tipičan balkanski političar. To potvrđuje i činjenica da je godinama bio na čelu Pčelarskog saveza Slovenije. Taj demohrišćanin rado iz džepa sakoa vadi usnu harmoniku, 'Malu damu', i – isto kao i 2019. kada je bio poslanik u Evropskom parlamentu – svira Betovenovu 'Odu radosti', himnu ujedinjene Evrope. Ali Peterle može i druge stvari. Bio je to čovek koji je 1991, kao premijer, hrabro odveo Sloveniju do nezavisnosti", piše Špigel.

Slovenački političar se danas, piše dalje u članku, „ponosno smeška kada mu pustite video-snimak iz tog vremena: Peterle uživo na televiziji, a iza njega tenkova Jugoslovenske narodne armije koji se povlače iz Slovenije. Pored Peterleta, na tom snimku iz juna 1991. godine je i mršavi momak u uniformi, krajnje odlučnog lica: Janez Janša, tadašnji ministar odbrane, i sve do danas glavni akter slovenačke političke scene", piše nemački magazin.

U tekstu se podseća da je Janša treći put na čelu vlade od 2004, da su mu njegovi stavovi i „tirade na Tviteru" protiv onih koji drugačije misle, doneli nadimak „Maršal Tvito", što je aluzija na moćnog šefa jugoslovenske države Josipa Broza Tita.

Slovenija je prošle nedelje preuzela predsedavanje Savetu EU, drugi put od 2008. „Po mom mišljenju, sramota je što takav fanatik i rasista sme da preuzme predsedavanje EU", prenosi Špigel reči Janšinog kritičara Boris A. Novaka, potpredsednika međunarodnog udruženja PEN.

„Mala Slovenija sve više se okreće od Unije ka autokratama kao što su Mađar Viktor Orban i Srbin Aleksandar Vučić", ocenjuje se u tekstu. „Podaci pokazuju da je Slovenija dobro prebrodila pandemiju, kao i prethodne krize. Nezaposlenost je niska, a ekonomska proizvodnja po glavi stanovnika veća nego u Češkoj ili Portugaliji. Ta zemlja bi mogla da bude postjugoslovenska priča o uspehu, da nije bilo Janšine kampanje protiv EU i sve većeg pritiska na civilno društvo, slobodne medije i nažalost rascepkanu opoziciju", ocenjuje nemački novinar.

Hrvatska: Konzervativna revolucija

DW.COM

„Ograda sa bodljikavom žicom od početka izbegličke krize razdvaja Slovence i Hrvate na Obrežju, na spoljnoj, šengenskoj granici EU. Napuštena gostionica 'Kalin' služi kao rupa – ona se nalazi direktno na granici i ima izlaze sa obe strane. Na hrvatskoj strani upada u oči spomen-ploča za partizana ubijenog u koncentracionom logoru Jasenovac", piše nemački novinar.

„Sećanje na Jasenovac, na 'Aušvic Balkana', zapravo je jedno od prilično neeksponiranih mesta u modernoj hrvatskoj istoriografiji", piše Špigel i prenosi reči istoričara Iva Goldštajna: „Jasenovac je živeo u sećanju i bio je hrana za ratove devedesetih, a danas može da se koristi kao lakmus-test za to kako se Hrvatska nosi sa sopstvenom istorijom."

„'Od pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji 2013. stvari idu nizbrdo', kaže Goldštajn, 'besni konzervativna revolucija, revizionisti napreduju, a čak i mladi sve više postaju nacionalisti i sve su zatvoreniji'. U konzervativnom taboru prevladalo je mišljenje da hrvatski fašizam i jugoslovenski socijalizam predstavljaju svojevrsnu ravnotežu užasa. 'Ali, to je naravno sranje', kaže Goldštajn."

Ekonomska, izbeglička, a sada i korona-kriza pooštrile su probleme u Hrvatskoj. Osim plaža iz snova na Jadranskom moru, u slike iz te zemlje spadaju i gotovo napuštena područja u istočnoj Slavoniji ili u Baranji, ruševine fabrika oko Zagreba i sumorna statistika", piše Špigel i navodi da je proizvodnja prošle godine pala za devet odsto, a da masovno iseljavanje dodatno povećava nedostatak kvalifikovanih radnika i krizu u socijalnim sistemima.

„Evropska unija potcenjuje opasnost od toga što su u Hrvatskoj, kao u Mađarskoj, Poljskoj ili Sloveniji, u porastu antidemokratske snage“, kaže aktivistkinja za ljudska prava Vesna Teršelič, dobitnica Alternativne Nobelove nagrade. „Hrvatska se još uvek nije ozbiljno pozabavila ni svojom prošlošću, ni događajima iz Drugog svetskog rata, niti ratovima u Hrvatskoj ili Bosni."

BiH: „Oni nikad neće prestati da nas mrze"

„Od Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, Bosna je, kao celina, previše birokratizovana i samo delimično funkcionalna republika u kojoj su se nekadašnji ratni protivnici - Srbi, Hrvati i muslimanski Bošnjaci – samo malo približili". Špigel piše:

„Mevludin Orić preživeo je masakr u Srebrenici jula 1995. godine kada su srpske milicije ubile najmanje 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka, a 1.700 tela i danas se vode kao nestala. Orić je u masovnom streljanju u blizini Orahovca bio samo okrznut. Sačekao je noć ležeći među leševima i pobegao kroz šumu."

Nemački novinar upoznao je Orića neposredno nakon njegovog bekstva, jula 1995. godine, iza bodljikave žice u skladištu na aerodromu Tuzla. Danas, 26 godina kasnije, Orić živi nedaleko od Sarajeva. Na nadlaktici ima istetoviran simbol 28. divizije bosanske vojske – vodio je kolonu na maršu smrti iz Srebrenice. Selo u kome sada živi nekada su naseljavali Srbi, a iz njegovog dvorišta vidi se pravoslavno groblje.

„Orić, koji je u julu 1995. izgubio oca, brata, tri zeta i nećaka, trezveno gleda na bosansku realnost. On kaže: 'Moje četvoro dece mogu slobodno da žive sa Srbima, ali rekao sam im: Ne zaboravite, oni nikad neće prestati da nas mrze'. Kada je vrhovni komandant vojske bosanskih Srba Ratko Mladić na kraju proglašen krivim za genocid, na istoku Bosne pojavili su se transparenti s natpisom: 'Ti si heroj Republike Srpske'", piše Špigel.

Haris Silajdžić i Ričard Holbruk, 31.10.1995.

Haris Silajdžić i Ričard Holbruk, 31.10.1995.

„Ko može da zaustavi one koji neumorno dele tu zemlju i podstiču na rat? I šta će biti sa Sarajevom, Jerusalimom Balkana, sudbonosnim mestom Evrope, poprištem atentata 1914. godine i opsade srpskih trupa od aprila 1992. godine duge 1.425 dana", pita se autor članka.

Novinar podseća na ono što mu je 1993. rekao Haris Silajdžić, u to vreme premijer: „To hoćemo li preživeti, u maloj meri zavisi od nas Bosanaca", ocenio je tada Silajdžić. On i danas insistira na tezi da je u multietničku i tradicionalno liberalnu Bosnu nasilje oduvek uvozilo spolja: „Ova zemlja je otelotvorenje onoga što bi Evropa htela da bude: pluralistička. Ali to nasleđe je u opasnosti i moramo ga spasiti".

Srbija: Naučene lekcije?

„Gledano odozgo, Srbija liči na raj. Glavni grad Beograd je idilično smešten na ušću Save u Dunav, a Šumadija, istorijsko srce zemlje, brdovita je i bujno zelena. Ali Aleksandra Vučića jutros ne interesuje zemlja koja mu leži pod nogama. Predsednik Srbije u helikopteru vlade uči nemački jezik. Upravo je otvorio stranicu udžbenika na kojoj su rečenice vezane za sanitarne potrebe tokom odmora: „Es gibt keine Handtücher", piše tamo, „nema peškira". Kaže da je obećao Angeli Merkel, da će da nauči da govori njenim jezikom dok je ona još na funkciji".

Vučić za Špigel kaže: „Mi Srbi smo naučili lekciju iz desetina hiljada smrti u nekoliko ratova, iz ekonomije potpuno uništene NATO bombama. Naših poslednjih pet godina bilo je dobro, naše reforme su bile uspešne: smanjenje penzija, novi zakoni o radu. Imamo 72.000 zaposlenih u nemačkim kompanijama i dva i po puta više direktnih stranih investicija od Hrvatske."

Ali cena toga je poprilična, prenosi nemački magazin ocenu organizacija Fridom haus: „Za vreme Vučića, Srbija se od demokratije razvila u hibridni režim".

„Vučić ima dva lica“, kaže za Špigel opoziciona političarka Marinika Tepić: „Pred partnerima u inostranstvu prikazuje se kao pokorni sluga, a onda opet kao besan čovek koji političke protivnike koristi kao vreću peska.“ Za novinare je situacija sada „gora nego što je bilo u vreme Slobodana Miloševića, niko se više ne usuđuje da govori otvoreno“, kaže Milorad Ivanović, glavni urednik BIRN-a.

Aleksandar Vučić i Zoran Zaev, maja 2019.

Aleksandar Vučić i Zoran Zaev, maja 2019.

Pa ipak, prema oceni nemačkog novinara, Vučić se uspešno prodaje kao „oslonac političke statike Balkana": „EU sa svojim strahovima, sa moralno zataškavanim ekonomskim interesima i polovičnim obećanjima – retko ko sve to zna bolje od Vučića. I teško da neko virtuoznije od njega svira na najrazličitijim klavijaturama. Predsednik Srbije hvali 'čelično prijateljstvo' sa kineskom državom, podiže milijarde dolara zajma u Pekingu, hvali veze sa pravoslavnim, bratskim, ruskim narodom – i istovremeno neumorno proglašava pristupanje EU za cilj Srbije."

Smanjena reputacija EU u regionu ohrabruje kineske i turske, ruske i arapske „šaptače" i investitore da se šire, piše Špigel, a navodi i reči švedskog stručnjaka za Balkan Karla Bilta: „Kada EU postane slabija, drugi će postati jači“. Tu je i izjava Miroslava Lajčaka, izaslanika EU za dijalog Srbije i Kosova o „non-pejperima" s mogućim promenama granica na Balkanu. Oni su „izuzetno su opasni i provociraju rat", upozorava Lajčak.

To koliko je opasno čak i govoriti o korekcijama granica, vidi se u albanskim naseljima u Srbiji, piše Špigel. List prenosi reči Škiprima Arifija, dugogodišnjeg gradonačelnika Preševa: „Ovde već postoje tendencije da se oživi naša pobunjenička vojska." Ipak, kako piše nemački magazin, Arifi se više ne zalaže za odvajanje albanskih opština od Srbije i njihovo ujedinjenje sa Kosovom: „Velika Albanija može da postoji samo u unutar EU."

Kosovo: „Od Srbije očekujemo da klekne"

Koliko je i dalje snažna želja za zajedničkom državom među Albancima koji su rasuti u više zemalja, pokazuje bezbroj crvenih zastava sa crnim dvoglavim orlom koje se mogu videti na teritoriji bivše Jugoslavije, u Srbiji, Severnoj Makedoniji i na Kosovu", ukazuje nemački novinar.

Aljbin Kurti

Aljbin Kurti

„Secesija Kosova, jednostrano proglašena 2008. godine – a što su podržale SAD i delovi EU – bila je reakcija na dugogodišnje ugnjetavanje albanskog stanovništva od strane beogradskog režima. Od završetka rata 1999. godine, približno 100.000 preostalih Srba živi uglavnom izolovano od svojih sugrađana Albanaca. To se posebno dobro može videti u gradu Mitrovici koji deli reka Ibar", piše nemački list.

„Na srpskom severu grada, infiltriranom radikalnim elementima, novinarka Tatjana Lazarević jadikuje: 'Vesti sa obe strane reke su uznemirujuće, narativ je izuzetno nacionalistički' – posebno od novog kosovskog rukovodstva u Prištini s premijerom Aljbinom Kurtijem i predsednicom Vjosom Osmani na čelu."

Ali Osmani, rođena inače u južnom delu Mitrovice, to vidi potpuno drugačije: „Zločini koje je počinio Miloševićev režim nisu tema u Srbiji", kaže Osmani za Špigel. „Svesno koristim termin genocid za ono što se dogodilo na Kosovu – on opisuje nameru države da zbriše čitavu jednu naciju." Njen beogradski kolega Vučić trebalo bi, smatra Osmani, za primer da uzme potez Vilija Branta u bivšem varšavskom getu: „Da klekne – upravo to očekujemo od Srbije".

Priredio Ivan Đerković

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu