Vučić sve drži pod kontrolom | Izbor iz štampe | DW | 22.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Vučić sve drži pod kontrolom

„U srpskoj politici koja je istorijski gledano najčešće imala i istočno i zapadno krilo, Nikolić je čovek Moskve. Vučić, međutim, važi kao čovek Merkelove“, piše švajcarski „Noje cirher cajtung“.

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung piše o „Iznenadnom završetku kratke bratske borbe“ – tako glasi naslov teksta o tome da „Aleksandar Vučić ima dobre karte na izborima za predsednika Srbije“: „Srpskog premijera Aleksandra Vučića slušaju gotovo svi: njegova Srpska napredna stranka, vlada, većina medija – pa čak i pravosuđe najpre zaškilji u pravcu Vučića pre nego što se upuste u obradu škakljivih slučajeva. Da bi zaokružio svoju vlast, Vučić želi da u aprilu bude izabran za predsednika. Tada će formalno imati manja ovlašćenja. Ali, ako nekog lojalnog ministra postavi za šefa vlade, ubiće dve muve jednim udarcem: predstavljaće državu ka spolja i unutra, a indirektno će imati i nadležnosti vlade u rukama.“

Objasnivši kako je Tomislav Nikolić prvo podneo, pa potom povukao svoju kandidaturu za predsednika Srbije, autor teksta Andreas Ernst prenosi da je „Nikolić od rastanka sa Radikalima bivao sve više u senci Vučića“. „Na tome ništa nije promenio ni njegov izbor za predsednika države. Njegov mandat se bliži kraju bez ikakvog sjaja. Nikolić je pokušao da se vrati u igru memorandumom o Kosovu, ali niko se nije interesovao za njegova rogobatna strateška razmatranja. Za to vreme, Vučić je u Briselu potpisao sporazum sa Prištinom o normalizaciji i zato i u zemlji i inostranstvu dobio mnogo pohvala“.

„Nikolić ni na međunarodnom parketu ne ostavlja dobar utisak. Nedostaje mu znanje stranih jezika, a još više – šarm. Sa kiselim izrazom lica i razvučenim govorima, on je loš predstavnik svoje zemlje. Zanimljivim ga čine jedino njegovi kontakti sa Moskvom. O nekim njegovim savetnicima se priča da imaju tesne veze sa Ministarstvom spoljnih poslova. U srpskoj politici koja je istorijski gledano najčešće imala i istočno i zapadno krilo, Nikolić je čovek Moskve. Vučić, međutim, važi kao čovek Merkelove.“

U kratkom osvrtu na predsedničke kandidate, Ernst ovako završava svoj članak: „Bivši zaštitnik građana Saša Janković je neumorno opominjao pravosuđe da radi svoj posao. Pri tome je ponešto pokrenuo, ali je često jednostavno ignorisan. Bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je možda svojom kandidaturom za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija stigao vrlo daleko. Ali protiv Vučićeve harizme, koja je više rezultat koncentracije moći nego njegove ličnosti, nema šanse. Naposletku, i Vojislava Šešelja je taj njegov izdanak sa radikalskih početaka nedostižno pretekao. U Beogradu važi: Vučić sve drži pod kontrolom.“

Strassenszene in Mitrovica

Još uvek podeljena Mitrovica

Poslednji Srbin u južnom delu Mitrovice

List Berliner cajtung objavio je reportažu o Kosovskoj Mitrovici sa mnogo informacija o istorijatu sukoba na Kosovu. „Otac Nenad ostaje“, naslov je ovog teksta novinarke Franciske Činderle o svešteniku Nenadu Stojanoviću, „poslednjem Srbinu koji živi u južnom delu grada gde većinu čine Albanci“.

„Otac Nenad i njegova porodica su ostali ovde. Oni su poslednji Srbi koji još žive u južnom delu grada. Oni su svedoci teške istorije ovog grada, a svojim istrajavanjem poručuju i da je budućnost na ruinama – moguća“. „Sedamnaestog februara 2008, devet godina po završetku rata, Kosovo se proglasilo nezavisnim. Najmlađu evropsku državu priznala je većina zemalja-članica Ujedinjenih nacija (njih 113 od 193), ali ni izdaleka sve države – na primer, ne priznaju je Srbija, Kina, Rusija, Španija, Grčka i Kipar.“

„Sa raspadom Jugoslavije i usponom pokreta za nezavisnost u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i u pokrajini Kosovu u kojoj su Albanci većinsko stanovništvo, postala je glasna želja za otcepljenjem od višenacionalne države. No, srpski vlastodržac Slobodan Milošević ograničio je prava kosovskih Albanaca i razvlastio nekada autonomnu pokrajinu izmenivši Ustav. Albanci su ostajali bez posla i potiskivani sa univerziteta.“

„Kada su albanski borci pokreta otpora formirali paravojnu organizaciju UČK, konflikt je 1997. definitivno prerastao u oružan sukob. Posle intervencije NATO, Kosovo je potpalo pod upravu Ujedinjenih nacija, a 800.000 albanskih izbeglica vratilo se u svoju domovinu. U martu 2004, na čitavom Kosovu došlo je do teških sukoba, najtežih otkako se završio rat. Ako te akcije odmazde ne mogu da se porede sa masakrima i šikaniranjem albanskog civilnog stanovništva, one su za mnoge Srbe bile traumatičan doživljaj“.

„U Mitrovici je nacionalistički mob pokušao da izvrši juriš na most i prodre u severni deo grada. Kada su francuski vojnici KFOR osujetili tu nameru, gomila je krenula ka jedinoj srpskoj crkvi u južnoj četvrti grada. To je onaj komad zemlje na kojem danas živi Nenad Stojanović sa svojom porodicom.“

Kosovo Mitrovica brennende serbisch-orthodoxe Kirche Unruhen

Mitrovica, mart 2004.

„Za vreme sukoba 2004, spaljeno je ili teško oštećeno 35 pravoslavnih manastira i crkava, među kojima je bilo 19 objekata pod zaštitom. Stojanović kaže da je do 2011. bilo još 156 napada. Na drugoj strani je za vreme rata uništeno više od 200 džamija i time trećina svih islamskih ustanova na Kosovu. Pojedini predstavnici srpske pravoslavne crkve dodatno su podsticali represiju nad albanskim stanovništvom za vreme Miloševićevog režima; tražili su ponovno osvajanje Kosova uz pomoć Rusije. Nenad Stojanović želi da politika ostane van njegove crkve. Njegova želja je da njegovo četvoro dece odrastu na sigurnom Kosovu. Taj cilj je zamutila namerno širena propaganda obe strane.“

Posle opisa istorijata sukoba i najnovijih trzavica na Kosovu, u tekstu se nagoveštavaju i bolja vremena: „Onaj ko hoće iz severnog u južni deo grada, može da ode tamo bez problema. U februaru 2017. vidimo ljude koji prelaze most na Ibru u oba pravca, udubljene u razgovor, imaju Epl-slušalice u ušima , ili pozdravljaju vojnike klimanjem glave. Vasko je jedan od šetača. Srpski student kaže da se redovno sastaje sa prijateljima u barovima i kafićima u južnom delu grada. Tamo je upravo otvoren jedan restoran lanca Kentaki frajd čiken. Ovaj restoran brze hrane će biše doprineti međusobnoj razmeni nego poneka nevladina organizacija, kaže 19-godišnji Vasko. Grad polako ponovo srasta.“

„Ali ima još mnogo mladih ljudi poput Veljka koji, kada se voze u Prištinu, uzimaju taksi, a ne autobus; on strahuje da bi Albanci mogli da ga popreko gledaju. Istovremeno kosovski taksisti staju pred rekom kao da je reč o nevidljivoj granici, iz straha da bi Srbi mogli da im demoliraju automobile. I još uvek se na ogradi Nenada Stojanovića nalazi i ružna spirala bodljikave žice. Dobra vest: već godinama nije obnovljena.“

DW.COM