Vreme ne leči rane ako si bio u paklu | Politika | DW | 29.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Irak

Vreme ne leči rane ako si bio u paklu

„Da nemam decu, odavno bih se ubila“, kaže Koher. Ona je iračka Jezidka i dve godine je provela u zarobljeništvu tzv. „Islamske države“. Njeno troje dece još se vode kao nestala.

Koher nosi samo crnu odeću. Još od oslobađanja iz ruku terorista samozvane „Islamske države“. Sada živi sa suprugom Mahmudom i petoro njihove najmlađe dece, na visoravni planine Sindžar u severnom Iraku. Oni su izbeglice koje su utočište našle u sopstvenoj zemlji. O onome što se dogodilo u krugu porodice se ne priča.

„Za mene je suviše kasno“, kaže četrdesetogodišnja Koher. I ne nastavlja rečenicu. Misli joj se neprestano vrte oko troje starije djece koje još uvek traži. O sudbini dvojice sinova, Sadona koji bi danas trebalo da ima 22 godine i Firaza, oko 18 godina, kao i ćerke Aven (15), nema nikakvih informacija. Postoji samo neizvesna nada da će se ponovo sresti, nada koja Koher zadržava od toga da je senke prošlosti ne povuku u ponor. Tokom mnogih neprospavanih noći progoni je pitanje zbog čega je ona još uvek živa. I njene ćerke noću uvek iznova preživljavaju užase rata. „Da nemam decu, odavno bih se ubila.“

Napad

Njena noćna mora počela je 3. avgusta 2014. U to vreme, teroristička organizacija IS napala je region Sindžara u severnom Iraku, kojim je uglavnom naseljen verskom manjinom Jezidima. Za samozvane „božje ratnike“, Jezidi poput Koher i njene porodice, su „neverni sledbenici đavola“. Došlo je do nezamislivih zločina i masovnih pogubljenja. Ujedinjeni nacije ocenile su da je to bio genocid.

Irak, totaler Blick auf das jesidische Flüchtlingslager Sar-Dashte auf dem Plateau des Mount Sinjar

Zbeg na visoravni planine Sindžar

Oko 50.000 Jezida u panici je pobeglo na planinu Sindžar, tražeći zaštitu na jedva pristupačnoj visoravni na hiljadu metara nadmorske visine. Ko će, ako ne njihova sveta planina, da im spasi život? Koher se s decom i ostalim porodicama iz komšiluka mučila uspinjući se uz serpentine. Suprug Mahmud hteo je da dovede i svoje stare roditelje. Kada su savladali polovinu uspona na planinu, grupu u kojoj se nalazila Koher presreli su pripadnici IS.

Zarobljeništvo

Ostaci odeće, pocepanog veša i izbledelih cipela na putu i danas svedoče o očajničkom pokušaju bekstva. Neuspelog. Muškarci i žene su razdvojeni. Koher je s osmoro dece dospela u zarobljeništvo. „Oni su i starije žene poput mene prisiljavali da se udaju za pet ili šest muškaraca.“ Koher ne koristi reč silovanje. Uvid u sopstvenu patnju oslikava pričom o sudbinama drugih. „Menjali su žene među sobom za jednu cigaretu. Jedni drugima su ih poklanjali.“

Zlostavljači su neprestano odvajali Koher od njene dece. Tako je u jednom trenutku izgubila kontakt sa svojim sinovima i ćerkom Aven, koji je prisilno udata za jednog pripadnika IS u Mosulu. „Još jednom su je doveli nazad, bila je sva umotana u crnu odeću. Našminkali su joj lice kao što se to radi mladama“. Bilo je to samo još jedno poniženje u nizu. Jedna je od obaveza majke je da „lepo našminka ćerku za venčanje“. Od tog dana više nije videla Aven.

Oslobođenje

Koher i njenih pet najmlađih ćerki prodavane su nekoliko puta. Prvo u Iraku, a zatim i preko granice, u Siriju. Zadnjih nekoliko meseci provele su sa oko 50 drugih žena i dece u jednom podrumu u Raki. Uvek gladni, u strahu od vazdušnih napada. Negde u leto 2016, ta grupa je oslobođena. Pretpostavlja se da je za oslobađanje novac dala regionalna kurdska vlada, ali Koher ne zna detalje o njihovom puštanju na slobodu. Seća se samo da su ih autobusom vratili nazad u Irak.

Smatra se da je IS zarobila oko 7.000 žena i dece Jazida. Do sada se samo polovina vratila svojim porodicama.

Jeside Mahmood mit seiner Tochter Zhiyan beim Schafe hüten

Ćerka Zijan i otac Mahmud

Na području koje u severnom Iraku naseljavaju Kurdi, Koher je nakon dve godine ponovo srela supruga Mahmuda. On se u međuvremeno pridružio kurdskim jedinicama koje su se borile protiv IS. Najmlađe ćerke Asma (4), Basima (6) i Hanan (8) oca nisu prepoznale. „Ponekad plačem kao luda, ali nikad pred decom“, kaže Koher. „Više nisam normalna. Lekari su mi rekli da lekovi ne mogu da mi pomognu, jer suviše razmišljam.“ Ali kako razgovarati o patnji? Žutanje je svakodnevica posle proživljenog pakla.

Zaboravljeni

Od ponovnog spajanja porodica živi na brdu Sindžar, na svetoj planini Jezida. Tu, na neplodnim planinskim prostranstvima, živi još oko 2.000 porodica. Bolje reći preživljava. Smešteni su u šatore i izloženi vetru i nevremenu. Ne znaju kuda da odu. Procenjuje se da ih ima više od 10.000. U avgustu 2014. sudbina očajnih Jezida na toj planini podstakla je tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obamu da naredi napade iz vazduha na položaje IS u Iraku. Danas, nakon vojne pobede nad tzv. Kalifatom, svetska javnost je zaboravila na te ljude. A oni i dalje žive na planini.

Istovremeno, više od 200.000 iračkih Jezida trajno je napustilo zemlju – nalaze se u velikim izbegličkim kampovima u blizini Dohuka, u Kurdistanskoj regiji. Ili su otišli ka Evropi. U regiji Sindžar do sada je otkriveno gotovo 70 masovnih grobnica.

Koher i Mahmud dobili su od jedne humanitarne organizacije 20 ovaca. Tako se prehranjuju. Za devojčice su te životinje drugari u igri koji im pomažu odvrate misli od teške svakodnevice. Porodica nije gladna. U kampu postoji i dizel-agregat za struju i televizor. Ali prošlost je sveprisutna, iako ostaje neizgovorena. Nakon ručka, Koher iznenada podiže levi rukav svoje ćerke i pokazuje nekoliko grubo urezanih slova na njenoj koži. „Pokušavala sam da iglom i pepelom deci istetovirati njihova imena kako ne bi zaboravila ko su. Ljudi iz IS dali bi deci drugačija imena nakon što ih preobrate. Jedan stražar mi je zapretio da će im odrezati ruke ako to nastavim da radim.“

Bez pomirenja

Južno od planine još uvek postoje ćelije IS. U skladu s tim, tu je veliki broj kontrolnih punktova. U Rambusi, selo iz koga potiče Koherina porodica, može se stići za manje od sat vremena vožnje po serpentinama. Do avgusta 2014. porodica je tamo živela u svojoj lepoj i velikoj kući, u koju je uložila svu svoju ušteđevinu. Selo je danas napušteno, mnoge kuće uništene. Pripadnici IS su ih minirali ili su srušene tokom američkih vazdušnih napada.

Vier Jahre nach dem Genozid an den Jesiden finden sich auf der Serpentinen-Straße des Mount Sinjar im Nordirak immer noch verwitterte Kleidungsreste

Tragovi zločina

Mahmud i Koher tamo retko odlaze, samo u potragu za odećom i predmetima iz svog nekadašnjeg života, Kopaju po ruševinama svoje kuće. „Razaranje nije važno. Najgore je ono što su uradili našim ženama i devojčicama. Kada devojčice od sedam-osam godina desetine muškaraca među sobom deli, kada desetogodišnja devojčica zatrudni… To je najgore, zar ne?“ Mahmud je čuo da su među tim desetinama ljudi bile i njihove komšije muslimani. To ponavlja nekoliko puta. Pomirenje u selu Rambusi za Mahmuda i Koher je nezamislivo.

Odlazak?

Gore, u šatorskom naselju Jezida na planini, Mahmud uvek pri ruci ima kalašnjikov. Strah od sledećeg napada je veliki, uprkos kontrolnih punktova. Kome Jezidi da veruju? Taj region prepun je oružja. Oko Sindžara se spore iračka vlada iz Bagdada i regionalne kurdske vlasti. Za prevlast u tom regionu borile su se i međusobno suprotstavljene kurdske frakcije. U graničnom području sa Sirijom aktivne su različite grupe, uz Pešmerge, kurdske borce pripadnike PKK i YPG, protiv kojih se bori Turska. A tu je i nova sila – šiitska milicija Hašd al Šabi, koju podržava Iran. Malobrojna jezidska manjina zarobljena nalazi se u sred velike nacionalne i regionalne borbe za prevlast.

Koher, Mahmud i njihova deca nedavno su se prijavili za humanitarni projekat koji bi mogao da im omogući da otputuju daleko, u Australiju. Istovremeno, i dalje tragaju za nestalim članovima porodice, jer se pojedini Jezidi još uvek vraćaju iz zarobljeništva. Za njihovo oslobađanje krijumčarima često mora da se plati i više od 10.000 američkih dolara. Koher i Mahmud su takođe su kontaktirali krijumčare, ali do sada nisu imali uspeha. „Ako se moja deca uz božju pomoć vrate, odmah ćemo da odemo iz Iraka“, kaže Koher. „Mi smo s ovom zemljom završili.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM