„Vekovni konflikt“ – stara taktika | Izbor iz štampe | DW | 04.04.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Srbi i Albanci

„Vekovni konflikt“ – stara taktika

„Srbi i Albanci izvlače kapital iz konflikta“ – naslov je intervjua u kojem je novinarka bečkog Standarda razgovarala sa Oliverom Jensom Šmitom, profesorom na Institutu za istočnoevropsku istoriju na Univerzitetu u Beču.

Sastanak Vučića i Rame u Beogradu (novembar 2014)

Sastanak Vučića i Rame u Beogradu (novembar 2014)

Na početku intervjua je novinarka Adelhajd Velfl htela da zna kakva je motivacija srpskog predsednika Vučića i albanskog premijera Rame da govore o „vekovnom konfliktu“ između Srba i Albanaca koji predstavljaju kao najvažniji zadatak koji bi trebalo rešiti na Balkanu. Šmit to tumači kao staru i poznatu taktiku izazivanja pažnje na međunarodnom planu i obezbeđivanje unutrašnjepolitičke i spoljnopolitičke podrške. Ali, u svojim zemljama, kako je dodao, „obojica bivaju osporavani kao autoritarni vladari koji demokratske strukture i slobodne medije stavljaju van snage. Deo naroda sada već prozire šta u vezi tim treba da sakriju nacionalističke parole.“

Na pitanje: kada se proširio narativ prema kojem postoji „stari konflikt“, profesor ukazuje na veliku krizu Orijenta (1876-1878) i kaže da su „srpski interesi pre toga bili orijentisani na Bosnu. Tek kada je nju 1878. okupirala Austrougarska, Srbija je morala da iz nužde promeni svoje planove za ekspanziju i da se usmeri ka jugu, iako su još tada srpski pravoslavci sa Kosova činili samo manjinu stanovništva“.

O tome kako su Srbi i Albanci „predstavljali sebi jedni druge“, profesor kaže da su „srpski nacionalni aktivisti u Albancima s jedne strane videli niža bića a s druge strane – stanovništvo koje je moglo da se integriše u srpsku naciju. To zvuči kao paradoks. No teza o arnautizaciji, prema kojoj su Albanci islamizovani i albanizovani Srbi, nije bila netipična za Balkan. Tvrdnja da onaj drugi zapravo pripada našoj grupi i da mora da se prevaspitavanjem vrati na svoj pravi identitet i danas određuje nacionalizam u regionu, ne samo srpski. A pošto je taj projekat propao, onda se u srpskom slučaju probila – rasistička varijanta.“

„Odakle taj rasizam?“, glasilo je sledeće pitanje. Profesor je na to rekao da je u 20. veku na Balkanu počelo gnevno prevazilaženje imperijalnog nasleđa „što je proces koji još traje. Srpski nacionalni projekat hoće da se imperijalno nasleđe – dakle: habzburško i osmansko vreme – zaboravi. A Albanci, prema slici koja postoji u Srbiji, predstavljaju osmansku imperiju, između ostalog, i zato što Srbi u osmansko vreme uopšte nisu ni imali pred sobom prave Turke. Predstavnici Osmanskog carstva na području naseljenom Srbima su u pravilu bili islamizovani Bosanci i Albanci.“

Šmit dodaje da „sami Albanci imaju dvojan odnos prema osmanskom nasleđu. Neoosmanska spoljna politika Turske osvaja naklonost muslimanskih Albanaca podsećanjem na njihovu važnu poziciju u Carstvu. S druge strane, albanski nacionalni pokret se formirao ograđivanjem od osmanskog carstva, i albanski nacionalni projekat je počivao na evropeizaciji i sekularizaciji jedne većinski muslimanske nacije.“

Profesor je potom podsetio da su u Osmanskom carstvu „muslimanski Albanci pripadali vladajućem sloju, što se vidi i po tome da su imali i pravo da nose oružje, koje je hrišćanima posebno na tim nivoima bilo uskraćeno. A to se videlo i po pravnim privilegijama za muslimane, dok su hrišćani u sporovima sa muslimanima uglavnom bili bez zaštite. Posle dva ustanka (1804, 1814/15) Srbi su se izborili za autonomnu kneževinu koja je 1878. dobila pun suverenitet. A suverena albanska država je – iz nasledne mase Osmanskog carstva – nastala tek 1912. Srpska državnost je dakle za oko jedan vek starija od albanske. Samo, to još ne znači da je mlada srpska država na svim poljima bila nadmoćna u odnosu na osmansku imperiju.“

Pripadnost jednoj ili drugoj grupi je nastajala, kako prenosi profesor Šmit, u „kompleksnim procesima akulturacije koji su sledili verske, a ne jezičke kriterijume“. Tako je prilikom sklapanja brakova vera imala prednost nad jezikom. Na primer, albanski pravoslavci su sklapali brakove sa srpskim pravoslavcima i slično. I pripadnost jednoj od dve grupe se određivala, kako kaže, pre svega preko verske pripadnosti.

Na konstataciju novinarke Standarda da je za vreme pada Osmanskog carstva došlo do nasilja na Kosovu, profesor Oliver Jens Šmit iznosi sledeće podatke: „Godine 1912. je Srbija osvojila Kosovo u Prvom balkanskom ratu. Između 1918. i 1927. Albanci su vodili gerilski rat protiv drugog srpskog osvajanja. 1945. je ponovo došlo do rata prilikom trećeg nasilnog uvrštavanja regiona u Srbiju, ovaj put u okviru komunističke Jugoslavije. Između 1945. i 1966. je usledila represivna politika Srbije prema većinskom albanskom stanovništvu. Kako krajem tridesetih godina, tako i za vreme Tita do 1953, Jugoslavija je pokušavala da prisili Albance da se isele u Tursku. Teško je doći do tačnih brojki, no smatra se da je oko 200.000 Albanaca između 1918. i 1953. pod pritiskom migriralo na Istok.“

„I Srbi imaju svoju istoriju prisilnog iseljavanja“, nastavlja ovaj istoričar. „Samo što 1941. nisu kosovski Srbi, već srpski kolonizatori koje je jugoslovenska država poslala na Kosovo, bili ti koje su progonili Albanci. I srpsko iseljavanje posle 1945. je imalo primarno ekonomske razloge, Kosovo je bilo sirotište Jugoslavije, a životni standard u užoj Srbiji je bio bitno viši. To iseljavanje su srpski nacionalisti u enormno emocionalizovanom raspoloženju osamdesetih godina tumačili kao deo navodno albanskog genocidnog plana.“

Novinarka je na to konstatovala: „To trenutno pokušava da iskoristi albanski premijer Rama koji sve češće govori o velikoj Albaniji.“

Profesor Šmit je odgovorio: „Zanimljivo je kako Rama nastupa kao predvodnik svih Albanaca i pri tome zaobilazi Vladu Kosova. Time on želi da dobije na unutrašnjepolitičkom i spoljnopolitičkom prestižu. No, on vlada zemljom čija bi većina stanovnika, prema anketama, najradije odmah emigrirala. Zemljom koja je postala najvažniji proizvođač kanabisa u Evropi i gde su čak dva ministra osumnjičena za organizovani kriminal – brat ministra Fatmira Džafaja koji je u oktobru iznenada podneo ostavku, već je osuđen, dok je protiv bivšeg ministra unutrašnjih poslova Saimira Tahirija nedavno pokrenut postupak.“

„Studenti već nedeljama protestuju protiv Raminog autoritarnog stila rukovođenja, no o tome niko ne izveštava. Rama, zbog male kompetencije Zapada kada je reč o Albaniji, može da vodi svoju zemlju kao crnu kutiju. Na Zapadu ga portretiraju kao umetnika i intelektualca“, zaključuje Oliver Jens Šmit za bečki Standard.

priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android