Srpsko-albanski Romeo i Julija

U predstavi nastupaju vrhunski srpski i albanski glumci. Šekspirova tragedija o mržnji, ljubavi i nadi dobra je paralela za zategnute odnose dva naroda. Na projektu koji su zajednički realizovali Radionica integracije u Beogradu i Kendra multimedija (Multimedijalni centar) iz Prištine, radilo se godinu i po dana. Jeton Veziraj, direktor Kendre multimedije, u intervjuu za DW govori o oredstavi, koja će u maju biti izvedena i u Prištini.

DW: Kako je beogradska publika reagovala na predstavu?

Neziraj: Upravo smo se vratili iz Beograda; predstava je bila zaista dobra, a oduševljenje beogradske publike smo očekivali. U dvorani Narodnog pozorišta, gde se možda prvi put čuo albanski jezik, bila je naravno odabrana publika, pre svega predstavnici medija, diplomate i srpski državni zvaničnici. Bio je tu i albanski ambasador kao i ambasador Kosova u Beogradu. Uopšteno mogu da kažem da su i publika i kritičari vrlo dobro primili predstavu, mada okolnosti nisu bile povoljne za to. Premijera je realizovana u trenutku koji ne bih mogao da nazovem optimalnim, sve iako u albansko-srpskim odnosima u poslednjih 30 godina nije bilo mnogo dobrih momenata.

Kada ste ranije u Beogradu izvodili predstavu „Let iznad kosovskog pozorišta“, bila je prisutna policijska pratnja, pred pozorištem su bili stražari, a gledalaca nije bilo mnogo. Ovaj put je, izgleda, bilo drukčije?

Naravno da je i ovoga puta bilo dosta policajaca oko pozorišta. Ipak postoji jedna bitna razlika. Predstava je ovaj put izvedena u Srpskom narodnom pozorištu, a radilo se o projektu koji su podržale obe vlade.

Koliko dugo je rađeno na projektu?

Dve organizacije su počele sa radom otprilike pre godinu i po dana. Intenzivno se radilo na pripremi glumaca i nalaženju sredstava neophodnih za izvođenje ovog komada. Rad sa glumcima je trajao tri meseca. Mogu vam reći da je izabrana dobra ekipa glumaca iz Srbije i Kosova. Među albanskim akterima su Alban Ukaj, koji živi u Sarajevu, i Uliks Fehmiu, a sa Kosova - Armend Ismajli, Armend Baloku, Edona Rešitaj, Feriz Beriša, Arta Selimi. To je glumački ansambl koji je tri meseca intenzivno radio sa srpskim režiserom i glumcem Mikijem Manojlovićem – da bi se došlo do prezentacije koja se, uprkos izazovima i barijerama, pokazala neophodnom.

Za saradnju je izabrana upravo predstava „Romeo i Julija“, u kojoj je žrtva ljubavi dvoje mladih značila kraj neprijateljstva dve porodice. Kako je taj sadržaj prenet u srpsko-albanski kontekst?

Već i sama činjenica da smo se opredelili za Romea i Juliju, ima svoje značenje i predstavlja i određen politički stav. Želeli smo da u komunikaciji sa publikom prevaziđemo jezičke i kulturne barijere kao i postojeći konflikt. Činjenica je da su ovi glumci – sedmoro sa Kosova i sedmoro iz Srbije, računajući i Uliksa Fehmiua, koji ima srpsko-albansku pozadinu - dugo radili na zajedničkom projektu, u kome se govori o ljubavi, mržnji, neprijateljstvu, ali pre svega o nadi, i ja sam optimista u pogledu njenog postojanja u realnom kontekstu. Smatram da je poruka jasna i bremenita značenjem i da publici kako u Srbiji tako i na Kosovu upućuje jasnu poruku da budućnost treba da bude drukčija, ili bar drukčija od onoga što poručuje ovo Šekspirovo delo, dakle: optimističnija.

Kako se pozorišna predstava u kojoj publika ne razume polovinu onoga što je izgovoreno prati? Šta ste time hteli da postignete?

To je bila jedna od najvažnijih stvari. Gledaoci sa kojima sam razgovarao bili su oduševljeni. Ovaj Šekspirov komad je svakome poznat bar u grubim crtama. Ali, u ovoj predstavi jezik više ne predstavlja barijeru, jer se govori albanski, pa se onda prelazi na srpski i obratno, to stapanje jezika, to prevazilaženje jezičke barijere, bilo je fascinantno i za meine lično, ali i za gledaoce. Treba da nam bude jasno da je deo publike na premijeri prvi put čuo albanski sa pozorišne bine. Utisci publike su bili zaista neobični. Baš u tome je potencijal ove predstave – u izvođenju na dva jezika.

To još jednom pokazuje značaj kulture. Može li da se kaže da ona stvara promene i uspostavlja normalnost brže nego politički razgovori i sporazumi?

To je dokazano i ranije, i ovom predstavom. Možda zvuči preambiciozno, ali kultura, i u prvom redu pozorište, otvorili su put političkom dijalogu koji su tokom dve godine vodile vlade u Beogradu i Prištini. U vezi s tim nemam sumnje da smo mi bili prethodnica te saradnje i da smo omogućili da ljudi u Beogradu i Prištini slobodno komuniciraju – da dođe do normalizacije kulturnih i političkih odnosa.

U albanskim i srpskim filmovima je često prisutan jezik mržnje. Koliko je teško ostvarivanje ovakvih projekata?

Projekti ove vrste su izazov u okruženju koje nije baš naklonjeno takvim inicijativama. Na ovakve projekte se, zbog neprijateljstava u prošlosti, gledalo sa velikom srdžbom. Čak i ljudi koji su učesnici ovakvih projekata meta su različitih etiketiranja i ucena. I pored toga, vreme je pokazalo da oni koji su imali hrabrosti da se angažuju na takvoj vrsti projekata jesu heroji mira, a takvih heroja mira nema mnogo. Oni su sve uporniji i odlučniji u podsticanju takve komunikacije, koja je pre svega ljudska komunikacija. Svaku hvalu zaslužuju ljudi koji su učestvovali u ovom projektu i verovali u njega, pre svega glumcima na kojima je počivao teret prezentacije – oni su i pored nepovoljnih uslova dokazali da su istrajni, da vole svoj poziv, i to će učiniti i na premijeri u Prištini.

Kada će biti premijera?

Premijera u Prištini je 15. maja u Narodnom pozorištu Kosova. Ali, već sada znam da će publika u Prištini biti oduševljena, da će pozitivno primiti činjenicu da će na tamošnjoj pozornici prvi put Uliks Fehmiu – sin Bekima Fehmiua – glumiti na albanskom. Ne sumnjam (ostavimo sada skromnost po strani) da će ovo biti istorijski događaj.