Srebrenica i tajac u Srbiji | Politika | DW | 09.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Srebrenica i tajac u Srbiji

U leto 1995, ljudi u Srbiji, među njima i naš kolega Svetozar Savić, u tišini su posmatrali kolone prognanih u vojnoj akciji „Oluja“. Samo par dana ranije, tišina je obavijala i kolone koje su odlazile iz Srebrenice...

Bulevar revolucije 5. avgusta u Beogradu. Ljudi koji su se zatekli na ulici gledaju kroz izloge obližnjih radnji. Na televiziji se vide kolone izbeglica na traktorima, kamionima, u automobilima… Kolone onih koji idu peške. Kolone dolaze iz Hrvatske, poterane „Olujom“. Tajac. Zgražavanje na licima, na ponekim i suze. Gledam i saosećam. Saosećaju skoro svi koje sam u tom trenutku mogao da vidim. Desetine hiljada ljudi, žena, dece. Nepregledne kolone.

Slične kolone bile su i dvadesetak dana ranije, na samo dvestotinak kilometara od Beograda – iz Srebrenice u pravcu Tuzle, Sarajeva... Kolone žena i dece, muškaraca. Ali niko u Beogradu, u Srbiji, nije stajao tiho i posmatrao kolone. Zašto? Zato što ih niko nije video, i danima, nedeljama ili bolje reći mesecima, niko nije ni čuo za njih. Jer mediji o tome nisu izveštavali. To nije bilo vreme interneta i pametnih telefona. Informacije nisu prolazile tako brzo kao danas.

Bio je to tajac. Neprobojna tišina. Vesti 11. jula 1995. iz Srebrenice jednostavno nema. Tek je uveče na Studiju B prikazan kratak snimak ulaska srpskih snaga u taj istočnobosanski grad, odnosno snimak onog što se tada u srpskim medijima zvalo „oslobađanje Srebrenice“. Bio je to snimak Zorana Petrovića - Piroćanaca, jedinog novinara koji je bio tu u okruženju Ratka Mladića. U dnevnim listovima tek poneka vest, na radiju takođe. Zašto?

Deset agencijskih vesti o Srebrenici

„Mi jednostavno nismo imali pristup. Nama je bilo tada potpuno nemoguće da dođemo do Srebrenice. I teško je bilo bilo šta saznati za sve one koji nisu bili tamo“, priča za DW tadašnji novinar radija B92, Dušan Mašić.

Karadzic vor Gericht

Izbeglice u „zaštićenoj zoni“

Sonja Biserko je jednom prilikom izjavila da poseduje kompletan pres-kliping iz novina tih dana i da se radi o bukvalno deset agencijskih vesti. I ona govori o tekstu Zorana Petrovića- Piroćanca u tadašnjem nedeljniku „Intervju“ koji je, kako je istakla, „napisao strašan tekst“. „Rekao je da je video 4.000 mrtvih – on lično“, kazala je Biserko.

„Onog trenutka kada je Srebrenica osvojena, onda su na televiziji prikazani isključivo snimci Ratka Mladića koji okupljenoj dečici, čije će očeve, braću i stričeve kasnije da pobije, deli bombone“, kaže za DW Žarko Korać, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i političar. „I to je sve. I onda imate jednu ogromnu ćutnju. Isključivo strani mediji počinju postepeno da pišu o tome šta se tamo desilo. Doduše, nisu ni oni odmah reagovali. I samo oni koji su gledali strane medije polako su mogli tu istinu da vide i da čuju. A onda, naravno, ta istina počinje da se probija i u medijima u Srbiji“, kaže Korać.

Doduše, i mnogi drugi događaji koji su potom usledili, priča Mašić, bacili su u potpuno drugi plan Srebrenicu i sve što se tamo događalo. „Ali, prvenstveno zbog toga što nikog nismo imali tamo i nekim potpuno prirodnim putem dostupnosti informacija, to je palo u drugi plan. Ali, ne zato što je to neko hteo. Možda je to neko hteo na državnim medijima, ali na našim medijima mi nismo imali restrikcije. Jednostavno nismo mogli to da radimo, a radili smo koliko smo mogli da radimo. I samim tim je ta priča gurnuta u treći plan.“

Svi oni koji su u Srbiji tada govorili da se u Srebrenici dogodio zločin, veliki zločin, masakr, doživljavali su žestoke i agresivne reakcije i govorilo se samo u negaciji, odnosno da se tamo ništa nije dogodilo, priča Žarko Korać. Zvanična reakcija bila je da se zapravo radi o mnogo manjem broju žrtava i da je reč samo o odgovoru na akcije oružanih snaga BiH, kaže on. „Srbija ima jako velike probleme da izađe na kraj s tim teškim, teškim zločinom koji je okvalifikovan kao genocid. Bez obzira na rezoluciju parlamenta Srbije koja o tome govori, čini mi se da će još dosta vremena proći da Srbija istini pogleda u oči i prizna da je to najveći pojedinačni masakr u Evropi od Drugog svetskog rata“, priča Korać za DW.

Gledajući iz profesionalnog, novinarskog ugla, Bojana Lekić, nekadašnja novinarka B92 je u knjizi Dušana Mašića „Talasanje Srbije“ kazala da mediji, uključujući i B92, Srebrenicu nisu „odradili“ kako je trebalo. „Mi se nismo pravili da se ništa nije desilo, jer smo shvatili da se nešto desilo. Ali, mi nismo znali razmere tragedije. To je jedan stravičan događaj i mi smo znali da se tu zbilo nešto mnogo gadno. I po zatvorenosti svih mogućih 'izvora'. Toliko je bilo teško da prodreš do bilo kakve informacije, osim da je bilo nešto mnogo gadno“, priča Lekić.

Moralna odgovornost medija

Gadno? Ubijeno je oko 8.000 ljudi. Mašić priča da je ubilačka mašinerija tih dana funkcionisala po principu „da su ih našli hiljadu, ubili bi ih hiljadu, da su ih našli 15.000, ubili bi 15.000“. Našli su i ubili oko 8.000 ljudi: muškaraca i dječaka. No, i bez obzira na nedostupnost informacija, u ovom slučaju bi se moralo postaviti još jedno pitanje – pitanje moralne odgovornosti medija. Mašić, međutim, kaže da ipak ne treba postavljati pitanje moralne odgovornosti medija tada, u periodu kada se genocid događao, već treba postavljati pitanje moralne odgovornosti medija od 2000. do danas.

„Postoji čitav niz događaja koji su bili u fokusu. Nikada Srebrenica nije mogla da postane primarna tema medija, štaviše, čak i kada je Srebrenica bila glavna tema, onda se govorilo o hvatanju Karadžića i Mladića – odnosno o skrivanju Karadžića i Mladića, a nikada o onome što se stvarno dogodilo“, kaže Mašić.

A kako se upravo to nepriznavanje i ćutanje o genocidu u Srebrenici odražava na kompletno srpsko društvo, Žarko Korać kaže da društva to mogu da negiraju u potpunosti.

„Ja nisam preveliki optimista i to zavisi od toga kako se vidi rat i od spremnosti da se prihvati odgovornost za taj rat. U Srbiji se smatra da je rat od 1991. do '95. bio nametnut, da Srbija za njega nema odgovornost i da u najmanju ruku ima odgovornost kao i svi ostali. I samo pod tim uslovima je bilo moguće izabrati za predsednika Tomislava Nikolića, za premijera, a sad ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, i danas za predsednika vlade Aleksandra Vučića. Očigledno se smatra da učešće u ratu, ratna propaganda, jer, koliko je meni poznato i Vučić i Nikolić su učestvovali u dobrovoljačkim jedinicama: jedan u Slavoniji i Bosni, a drugi baš u okolini Sarajeva – znači samo u tim okolnostima je to bilo moguće. Upravo izbor tih ljudi, bez obzira kakvu oni politiku vode danas, ličnosti koje se nikada nisu pokajale za to što su radile i danas vode Srbiju, pokazuje da je čitavo srpsko društvo zatvorilo debatu o tome šta je bilo devedesetih“, zaključuje profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać.

Dusan Masic

Dušan Mašić, pokretač akcije #sedamhiljada

Mašić kaže da akcija koju je pokrenuo u Beogradu #sedamhiljada za sećanje na Srebrenicu, kao da ima kontraefekat i daje snagu nekim vampirima iz prošlosti da krenu da na isti način pričaju kao što su pričali pre 20 godina što je neverovatno u Srbiji koja je danas potpuno drugačija od one kakva je bila 1995. Kada se govori o Srebrenici, Mašić kaže da je nedavno pročitao komentar u „Večernjim novostima“ koji „kao da je pisan 1995“. „Strašno!“, kaže. I to samo znači da je poražavajuće za sve ono što smo radili u prethodnom periodu i što je još gore to daje za pravo onima koji tvrde da smo mi predkonfliktno društvo – odnosno da nam je do nekog novog rata ostalo manje nego što je prošlo od prethodnog“, pesimistično zaključuje Mašić.

Mašić je pokrenuo akciju u Srbiji #sedamhiljada kojom se namerava da se 11. jula oda počast srebreničkim žrtvama. „#sedamhiljada – zato što sam pre svega čovek, zato što ne želim da se zaboravi, zato što ne želim da se Srebrenica ponovi.“ I tu je nada da više nikakve „Oluje“ neće zaseniti nikakve „Srebrenice“ ili obrnuto.

DW.COM