Kinkel: U Srebrenici smo svi zakazali | Politika | DW | 08.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kinkel: U Srebrenici smo svi zakazali

„Mi smo imali odgovornost, ja sam imao odgovornost. U mojim očima zakazao je UN, zakazao je NATO, zakazala je Evropska unija, zakazao sam ja“, priča u intervjuu za DW Klaus Kinkel, bivši nemački šef diplomatije.

DW: Gospodine Kinkel, prošlo je 20 godina od genocida u Srebrenici. Više puta ste rekli da vas taj zločin u bivšoj zaštićenoj“ zoni UN zaokuplja više nego ikada. Zašto?

Klaus Kinkel: Ja sam poslednjih godina više puta ukazivao da su mi ostale dve traume iz perioda kada sam bio nemački ministar spoljnih poslova. Prva je Ruanda, druga Srebrenica. Traume su mi ostale jer sam, kao šef diplomatije jedne velike i ne baš nevažne zemlje, imao osećaj da se relativno malo može uraditi u zaustavljanju takvih katastrofa. Optužujete samog sebe jer se stalno pitate, zar nisam mogao da uradim više? To me je zaokupljalo i zato sam pretprošle godine posetio Srebrenicu. Ranije sam kao ministar odlazio u Bosnu ali nikad nisam bio u Srebrenici.

Posetili ste tada Memorijalni centar, razgovarali ste sa ljudima koji su izgubili članove svojih porodica. Šta Vam je prolazilo kroz glavu tokom boravka u Srebrenici?

Ja sam sa krugom svojih prijatelja i suprugom, koji su me pratili tokom posete Srebrenici, video da se radilo o strašnom genocidu, da su se tamo dešavale strahovite, užasne stvari. Naravno da sam, posebno posle odlaska sa ministarske službe, sve pročitao: izveštaje UN, evropske izveštaje, u onoj meri u kojoj su mi bili dostupni. U Srebrenici sam pričao sa prevodiocem Hasanom Nuhanovićem koji je morao da prevodi Mladiću i koji je svojim očima video kako mu odvode oca i brata dok je on morao da ostane i prevodi. Očito se radilo o strašnim danima u Srebrenici koji se ničim ne mogu opravdati i ti događaji još uvek s pravom zaokupljaju sve oni koji su u to vreme imali političku odgovornost – a među njima i mene. Bilo bi neprirodno da nije tako.

Kako se moglo desiti da je međunarodna zajednica ćutke pustila da se dese masovna ubistva u Srebrenici?

To nije bilo baš tako. Ponavljam, mi smo imali odgovornost, ja sam imao odgovornost. U mojim očima zakazao je UN, zakazao je NATO, zakazala je Evropska unija, zakazao sam ja. Ali nije bilo tako da smo tačno znali šta se tamo dešavalo tokom tih par dana u kojima je Mladić počinio strašni zločin – jer on je takoreći bio onaj koji je to sproveo po Karadžićevom nalogu – ali toga tada nismo bili svesni. Bez obzira na to, i tu ste potpuno u pravu, nakon svega je potpuno neshvatljivo da međunarodna zajednica nije bila sposobna da spreči to strašno krvoproliće.

Kako je moguće da niste imali informacija o tome šta se u Srebrenici događa? Vi ste prije dolaska na funkciju ministra jedno vreme bili šef nemačke tajne službe BND. Šta su radile obaveštajne službe?

S pravom postavljate to pitanje. Ne znam više precizno kako se to odvijalo. Znam samo da nismo znali za strahote koje su se tamo dešavale. Sećam se holandskog ministra spoljnih poslova čiji je bataljon UN bio na licu mesta i imao odgovornost. Mislim da ni on nije tačno znao šta se dešava. Danas se pitam zašto nije znao. Ne optužujem tajne službe, jer ne znam detalje. Kasnije sam naravno pročitao da su postojali američki satelitski snimci na kojima se tačno vidi razdvajanje ljudi pred fabrikom akumulatora u Potočarima. Preko puta nje se sada nalazi veliko groblje sa 6.000 pokopanih žrtava. Ali sve se dešavalo u samo nekoliko dana i nije bilo tako da su satelitski snimci narednog dana bili na stolu kako bi se moglo politički delati. Bilo je pogrešno što NATO nije pozvan u pomoć, odnosno pozvan je, ali je sprečeno da poziv stigne do NATO. Bilo je naravno pogrešno stacionirati tako mali bataljon UN u Srebrenici, stoga ne mogu ni Holanđane da optužim tako direktno.. iako je – kada sve pročitate – dosta toga bilo veoma čudno. Zato je holandska vlada morala da podnese ostavku.

Deutschland Bosnien und Herzegowina Kinkel mit Holbrooke und Bildt

Klaus Kinkel sa tvorcem Dejtonskog mirovnog sporatuma Ričardom Holbrukom i prvim visokim predstavnikom u BiH Karlom Biltom 1995.

Kako objašnjavate činjenicu da glavnokomandujući trupama UN, francuski general Bernard Žanvije, nije prosledio u NATO zahtev holandskog bataljona za vazdušnim napadima?

To ne znam. Ali ako on zahtev nije prosledio u NATO, onda naknadno moram reći da to nikako ne razumem. Ali ne znam da li je to bilo baš tako. Puno toga sam pročitao, možda je to bilo jednostrano. Znate, kada se desi nešto tako strašno, onda se naknadno uvek postavlja pitanje kako to da niste znali, zašto niste drugačije reagovali. Ne želim nikoga da optužujem ali jednostavno moram da kažem: Da, jesmo... svi smo zakazali.

Šta su u to vrijeme radile Vaše kolege, ministri iz Holandije, Francuske, Velike Britanije? Zar Srebrenica nije bila na dnevnom redu?

Naravno da jeste…

I sami ste rekli da je ubijanje trajalo više dana...

Ali to se ne može uporediti sa današnjom situacijom, gde su obaveštajne veze i mogućnosti mnogo bolje nego tada. Zaista nije bilo tako da smo na našim sednicama u Briselu znali pojedinosti o Srebrenici.

Rekli ste da su Amerikanci imali satelitske snimke.

Ali pokušao sam da kažem da ja to mogu da objasnim samo činjenicom da je nekoliko dana moralo da prođe dok se ti satelitski snimci obrade. Dakle nije bilo moguće da se danas nešto desi, a informacije već sutra budu u ovalnom kabinetu na stolu američkog predsednika, britanskog premijera ili nemačkog kancelara. Ali to ništa ne menja u činjenici da je trebalo drugačije da procenimo situaciju koja se polako ali sigurno zaoštravala.

Gospodine Kinkel, dobro se sećam apela dvojice članova nemačkog parlamenta Kristijana Švarc-Šilinga i Štefana Švarca iz tog vremena. Oni su tada imali kontakt putem radio-amatera sa gradonačelnikom Srebrenice i redovno su obaveštavali političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova Volfganga Išingera. Da li ste Vi dobijali te informacije?

Pogledajte, prošlo je 20 godina od tada. Pitate me nešto što Vam ne mogu odgovoriti. Da sam znao nešto o tome odmah bih Vam rekao. Vidite i sami da ne pokušavam da bilo šta sakrijem. Jasno i glasno sam rekao da smo mi svi zakazali, ali detalja i pored najbolje volje ne mogu da se setim. Išinger je bio saradnik koji je uživao moje najveće poverenje. Siguran sam da bi Išinger skrenuo pažnju da je nešto znao i da je postajala i najmanja šansa da se nešto preduzme. Ali toga ne mogu da se setim. Pitajte to njega.

DW TV Interview Klaus Kinkel

Klaus Kinkel u intervjuu za DW: „Srebrenica je moja velika trauma“

U nekim knjigama o raspadu Jugoslavije se tadašnjem francuskom predsedniku Miteranu i britanskoj vladi prebacuje da su imali tesne veze sa Miloševićem. Da li delite taj utisak?

Ne! Znate, odlično se sećam kako je izgledalo raspoloženje na globalnoj političkoj pozornici. Uvek je, delom iz istorijskih razloga, Rusija gajila relativno tesne odnose sa srpskom stranom, a to je na neki način činila i Francuska. U tim teškim godinama je nama Nemcima uvek prebacivano da smo imali previše prijateljske odnose prema Hrvatskoj i Sloveniji. Međutim, u plenumu evropskih ministara spoljnih poslova i – koliko znam – šefova država i vlada niko nije mogao nekome da prebaci da je svojim odnosom prema zemljama regiona na bilo koji način omogućio ovakve povrede ljudskih prava. Naravno da je srpska strana tada imala više podrške iz nekih zemalja, ali nikako – to Vam odgovorno tvrdim – za masakr ili genocidnu orgiju.

Kada biste mogli da vratite vreme – šta biste uradili drugačije?

Da sam znao šta se dešava u Srebrenici siguran sam da bi u najmanju ruku doprineo da barem u Evropi dođe do vriska. Rekao bih da to ne može biti ispravno. Onda bi morali da pokušamo da nešto preduzmemo. Nemačka nije bila i nije ni danas u Savetu bezbednosti UN, ali mi smo mogli tada kao Savezna Republika Nemačka podignuti glas i reći: Tako više ne ide, molim Vas pomozite!

*Pravnik i političar nemačkih Liberala Klaus Kinkel, 1936, bio je od 1979. do 1982. šef zapadnonemačke obaveštajne službe BND. Početkom devedesetih bio je savezni ministar pravde, a od 1992. do 1998. ministar spoljnih poslova i vicekancelar u vladama Helmuta Kola.