Srbija i Albanija: Sto godina tišine | Politika | DW | 10.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Srbija i Albanija: Sto godina tišine

Rama se postavio kao advokat kosovske nezavisnosti. Vučić je to nazvao provokacijom. Dva premijera ne bi trebalo da razgovaraju o Kosovu, nego sa Kosovom, smatra Dragoslav Dedović.

Šta je istorijsko u susretu Vučića i Rame? Istorijsku dimenziju ima jedino istorijsko zakašnjenje od skoro celog veka. Njih dvojica su prvi demokratski izabrani predstavnici dva naroda koji su se odlučili na bilateralni susret. Beograd i Tirana su na dva sata leta od Brisela ili Berlina, ali se međusobna politička i emotivna udaljenost tih destinacija meri svetlosnim godinama. Srdačno rukovanje sa nekim koga posmatraš kao solidnog neprijatelja i ponešto balkanskog šepurenja jeste bolje nego ništa. I bolje ikad nego nikad. Ali ovaj susret neće rešiti nagomilane probleme. Dobro bi bilo da su ih dvojica političara makar javno pobrojala. Ali ni to nije išlo bez verbalnog koškanja.

Rama se postavio kao advokat kosovske nezavisnosti. Vučić je to nazvao provokacijom. Tako je Priština bila u ulozi mlade koju hoće dva udvarača. Ona se može radovati jer za njom žudi i bivši muž koji je maltretirao i nesuđeni ljubavnik s kojim se neće spojiti i za kojeg će je zauvek vezati samo platonska ljubav. Tako da je Priština izgleda puna seksepila, mada se radi o najsiromašnijem području Evrope.

I Beograd i Tirana ponavljaju istu formula koju Brisel rado sluša: poštujemo nepromenljivost granica! S tim što Srbija smatra da se graniči sa Albanijom, a Albanija smatra da se graniči sa Kosovom.

Deutsche Welle Serbisch Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom

Velikodržavni snovi

Građani koji su izabrali ovu dvojicu političara iskreniji su u odnosu na svoje političare. Oni uz piće u kafani nagađaju kakve bi bile velikosrpske ili velikoalbanske granice. Znači, postoji, nakon skoro jednovekovne smetnje na vezama, jedna zvanična i jedna nezvanična težnja Srba i Albanaca. Zvanična težnja je svima vidljiva: obe zemlje hoće da postanu članice Evropske unije i ta racionalna politika je uslovljena briselskim dubokim džepom. Nevidljivi deo priče je intiman i emotivan. Mnogi Srbi, kao i mnogi Albanci, rado bi živeli u državi koja okuplja sve njihove sunarodnike.

Ipak, postoji i razlika. Velikosrpsko ujedinjenje se istorijski potrošilo i od te ideje je beogradska politička klasa odustala još krajem prošlog veka pod vojnim i političkim pritiskom Zapada. Jedina država u kojoj su skoro svi Srbi bili okupljeni zvala se Jugoslavija. Čak i kada neko pokušava da obnovi svesrpsku agendu, to liči ili na sanjarenje ili na posttraumatske tikove, a ne na ozbiljnu politiku. Srbija nema više privrednog i političkog prostora za skupe snove.

Albanija je u nešto delikatnijoj situaciji. Iako su retke albanske partije koje se zalažu za velikoalbansku ideju, čežnja za nekom vrstom državnog nacionalnog jedinstva je prisutna u glavama i srcima mnogih Albanaca i izvan Albanije – na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj. Ipak, to je za sada tek osnov za populističke parole ponekog političara, ali ne i za solidnu politiku. Pogrešno bi bilo da se iz priznanja kosovske nezavisnosti u zapadnim prestonicama, zasnovane na političkom i medijskom statusu žrtve kosovskih Albanaca, izvuče zaključak da će uslediti podrške za bilo kakvu velikoalbansku avanturu.

Ipak, ako EU izgubi svoju privlačnost, probudiće se i velikodržavni snovi malih naroda. Naime, etnički nacionalizam je poput verske isključivosti: kada se sudare dva zahteva za apsolutnim važenjem, koja samo za sebe smatraju da su apsolutno u pravu, nema dijaloga. Zato bi dva premijera već prilikom sledećeg „istorijskog susreta“ mogla makar malo da smanje istorijsko zakašnjenje, potpisujući opsežan strateški ugovor o prijateljstvu. I ne bi trebalo da razgovaraju o Kosovu, nego sa Kosovom.

Reklama