Srbi – dobri momci!? Kako to? | Izbor iz štampe | DW | 27.10.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Srbi – dobri momci!? Kako to?

Spremnost da se pomogne izbeglicama je mešavina elementarne ljudske solidarnosti i specifičnih srpskih istorijskih i društvenih faktora. Ali tvrdnja Beograda da je postao uporište evropskih vrednosti, nije sasvim tačna.

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung objavio je gostujući komentar Dejana Đokića, istoričara i direktora Centra za balkanske studije umetničkog koledža Goldsmit u okviru Univerziteta u Londonu pod naslovom: „Poseban put Srbije u izbegličkoj krizi“.

„Wait, the Serbs are now the good guys?“ – tako je glasio naslov briselskog izdanja časopisa 'Politiko' koji je time izrazio opšte zaprepašćenje zbog humanog postupanja Srba prema izbeglicama. Ipak srpsko društvo nije imuno na mržnju prema strancima; ipak je bilo napada građana i policije na te ljude. No, među posmatračima i izbeglicama zavladao je utisak da se Srbi ponašaju relativno humano – za razliku od vlada (ne i građana) Mađarske, Hrvatske, Slovenije i Makedonije. Odakle taj poseban pozitivni srpski stav?“

Autor u nastavku daje moguća delimična objašnjenja tog stava. Prema jednom od njih, Srbija za izbeglice nije cilj, već samo tranzitna zemlja. Raspoloženje bi se promenilo ako bi Hrvatska na granici sa Srbijom postavila ogradu po uzoru na Mađarsku. No, to nije dovoljno objašnjenje, jer su i Mađarska i Hrvatska tranzitne zemlje, a u njima je situacija sasvim drukčija. Ima i onih koji u srpskom premijeru Vučiću vide samo „štrebera Angele Merkel“ koji čini sve samo da bi što pre uveo svoju zemlju u Evropsku uniju. Ali, i to objašnjenje je nepotpuno.

„Kada sam nedavno bio u Beogradu, bio sam svedok spontane, prave solidarnosti sa izbeglicama. Bio sam dirnut, to ne želim da poreknem. Razlozi za tu solidarnost su dublji (od gore nabrojanih). Ni u jednoj zemlji ne živi više izbeglica iz jugoslovenskih ratova 90-ih godina nego u Srbiji. Preci mnogih Srba su u Drugom svetskom ratu i sami iskusili izbeglištvo i progone. Od vremena Tita i Pokreta nesvrstanih, Beograd gaji tradicionalno dobre odnose sa bliskoistočnim Arapima i muslimanima uopšte, a od bombardovanja 1999, ljudi u Srbiji se osećaju solidarno sa zemljama koje su isto tako bile objekti američkih vojnih akcija.“

Autor navodi i da svakako treba uzeti u obzir i činjenicu da su Srbi jedva dočekali i priliku da budu „dobri momci“, pogotovo u situaciji u kojoj Hrvati izgledaju kao zloće. No, srpska spremnost da se pomogne izbeglicama je za njega pre svega „mešavina elementarne ljudske solidarnosti sa specifičnim srpskim istorijskim i društvenim faktorima“. No, „tvrdnja Beograda da je, za razliku od nekih članova EU, postao uporište evropskih vrednosti, nije sasvim tačna. Istorija Evrope – i Srbije – puna je ksenofobije i etničkog nasilja, puna zidova i ograda – kako pravih tako i imaginarnih.“

To što se sada neki čude što su Srbi „dobri“ za Đokića je samo dokaz o žilavosti „lošeg“ stereotipa; za njega „izbeglička kriza Srbiji – i ostatku Evrope – otvara mogućnost da konačno ostave za sobom tamnu stranu svoje istorije.“

Zemlja bez privrede

Dnevnik Berliner cajtung se bavi „novim pretendentom na pristup EU“ – Kosovom. Povodom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Kosova i EU, novinar Štefa Kaufman piše: „Kosovo – zemlja koja za svoju nezavisnost ima da zahvali vojnoj intervenciji NATO od pre 16 godina. Ono ima državne granice, vladu i prestonicu sa ulicom Džordža Buša. Ono čega nema jeste privreda u užem smislu te reči.

„Zemlja je na infuzijama doznaka iz inostranstva. Četvrtina svih građana Kosova živi u inostranstvu, a njihove doznake čine više od deset odsto bruto društvenog proizvoda. Tome treba dodati međunarodnu pomoć koja čini dodatnih pet odsto […] Uslovi života su prema oceni Društva za međunarodnu saradnju frapantno loši. više od trećine od 1,8 miliona stanovnika ima na raspolaganju manje od 1,4 evra na dan. Gotovo petina građana živi u apsolutnoj bedi, među njima pre svega pripadnici manjina kao što su Romi ili Aškalije.“

„Na primeru Kosova, piše organizacija Pro azil, postavlja se pitanje da li države koje su proizašle iz secesionističkih ratova 90-ih godina, mogu da ponude svojim građanima nešto što može da se shvati kao državnost.“