Sankcije umesto saradnje sa Rusijom

Ako neko hoće da pronađe trenutak u kojem je politička klima između Moskve i Zapada bila na tako dramatično niskom stepenu kao što je to bilo u martu 2014. godine, morao bi da se vrati daleko u prošlost. Aneksija Krima pre godinu dana zatekla je političare u Berlinu, Parizu, Rimu i Vašingtonu nespremne.

Za nepune tri sedmice Rusija je zauzela i anketirala to ukrajinsko poluostrvo, a zvaničnici u evropskim gradovima koji se bave spoljnom politikom morali su da se suoče sa situacijom koja verovatno nikada nije bila predviđena ni u jednom od mnogobrojnih strateških dokumenata raznih ministarstava ili trustova mozgova. Rusija je upotrebila nasilje protiv suseda i povredila osnovne međunarodne ugovore i konvencije. Činilo se kao da je Moskva u situaciji da dalji tok konflikta može skoro jednostrano da određuje.

Ključna uloga za Nemačku

Berlin je u tom konfliktu brzo dobio ključnu ulogu. Tradicionalno partnerstvo sa Rusijom, Nemačku je stavilo u ulogu pregovarača. Status najmnogoljudnije zemlje Evropske unije pretvorili su Berlin u grad u kojem su morali da budu povezani najrazličitiji interesi u Evropi – od Poljske, koja iz svoje istorije vuče duboko nepoverenje prema Moskvi, do Mađarske čija desnokonzervativna vlada, kada joj se ukaže prilika, flertuje sa antiliberalnim poimanjem države ruskog predsednika Vladimira Putina. Nemačka vlada brzo je definisala tri osnovne tačke svoje politike: odbacivanje nasilja, diplomatija i ekonomski pritisak. Za takvu strategiju zvanični Berlin uspeo je da obezbedi podršku svojih evropskih partnera.

Nemačka je istovremeno pazila na to da pregovaračke inicijative uvek pokreće sa tradicionalnim partnerom – Francuskom, ali i da u to uključuje i druge evropske države. „Iznenadili smo Putina“, tvrdi Roderih Kizeveter, član nemačkih demohrišćana (CDU). „On nije mislio da će Zapad toliko dugo da se drži zajedno.“

Do krize u Ukrajini u Nemačkoj se o vezama sa Putinovom Rusijom diskutovalo pre svega o tome koliko kritike sebi Berlin može da dozvoli kada je reč o ljudskim pravima, a da pri tom ne ugrozi dobre ekonomske veze. Drugačije formulisano: koliko bliska može da bude ekonomska saradnja, a da Evropa pri tom ne izgubi sopstvene vrednosti. A onda se odjednom više nije radilo samo o vrednostima i ekonomiji. „Naša spoljna politika uvek je bila usmerena ka saradnji“, kaže Franc Tenez, rukovodilac odeljenja za saradnju sa Rusijom pri Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD). „Odjednom se na vrhu dnevnog reda pojavilo pitanje bezbednosti.“

Upravo su socijaldemokrate bile povređene. Političari iz redova SPD-a su prevashodno ti koji su se rukovodili devizom „Promene kroz približavanje“. Ta krilatica datira iz sedamdesetih godina prošlog veka kada je nemački kancelar bio Vili Brant i ona je bila najvažniji deo uspešne spoljne politike. Nasuprot tome, konzervativni političari zalažu se za „vrednosno orijentisanu spoljnu politiku“, koja podrazumeva zadržavanje kritične distance prema nedemokratskim državama. Takav stav oni naravno moraju da brane, kako od predstavnika nemačkih privrednih udruženja, tako i od političkih protivnika u sopstvenim redovima.

Povećani značaj Berlina

Ipak, razočarali su se oni koji su očekivali da će ruska agresija te pozicije temeljno da uzdrma. Stavovi socijaldemokratskog ministra spoljnih poslova Frank-Valtera Štajnmajera i demohrišćanske kancelarke Angele Merkel, razlikuju se samo u nijansama. Njih dvoje su se u osnovi vrlo brzo složili oko dvostruke strategije koja podrazumeva pregovore i ekonomske sankcije. Toj strategiji priključili su se i Zeleni.

Oštre kritike mogle su se čuti pre svega od opozicione Levice. Njeno levo krilo je svrgavanje Janukovičeve vlade u Kijevu nazvalo „fašističkim pučem“ koji Zapad toleriše i koji ga je čak inicirao. Oni kritikuju nemačku vladu zbog sankcija Rusiji, a političare koji se zalažu za sankcije nazivaju „ekonomskim ratnicima“. Levica je bila i ostala jedina stranka u Bundestagu koja se protivi sankcijama Rusiji. Istovremeno, i iz te stranke stižu pohvale za diplomatska nastojanja nemačke vlade da se, u okviru februarskih pregovora u Minsku, postigne primirje. „Zahvalan sam kancelarki i ministru spoljnih poslova zbog rezultata postignutih u Minsku“, kaže Štefan Libih koji pripada umerenom krilu Levice.

Spoljnopolitički značaj Nemačke u ovoj krizi znatno je porastao, ali pri tom ni pohvale za berlinski krizni menadžment ne mogu skriti činjenicu da su Nemačka i Zapada još uvek kilometrima udaljeni od dugoročne strategije prema Rusiji. „Mi u osnovi još uvek ne znamo šta Moskva tačno želi“, kaže socijaldemokrata Tenez. Za demohrišćanina Kizevetera jedno je jasno: „Putin se više nikada neće vratiti evropskom poretku.“