Rigorozno skraćivanje procedure za azil | Od Balkana do Nemačke: Činjenice umesto mitova | DW | 31.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Od Balkana do Nemačke: Činjenice umesto mitova

Rigorozno skraćivanje procedure za azil

Za mnoge potražioce azila sa Balkana je jasno od samog početka da ga neće dobiti. Zbog toga bi trebalo znatno ubrzati proceduru za azil, kaže Manfred Šmit, bivši predsednik Saveznog zavoda za migraciju i izbeglice.

DW: Gospodine Šmit, broj potražilaca azila iz zemalja Zapadnog Balkana visok je već više od dve godine. Zašto su baš sada ti ljudi na naslovnim stranama nemačke štampe? Zbog letnje rupe ili bavarskih konzervativaca?

Manfred Šmit: Potražioci azila sa Zapadnog Balkana ne dospevaju na naslovne strane zbog letnje rupe neto jer broj došljaka predstavlja znatno iskušenje za našu administraciju – pogotovo što se ticalo građana Kosova početkom godine i što se tiče građana Albanije u ovom trenutku. Samo ove godine smo dobili 38.000 zahteva za azil iz Albanije i više od 30.000 sa Kosova. Takav razvoj nismo mogli da prognoziramo i veoma nas je iznenadio.

Vi stoga tvrdite da Kosovo, Albanija, ali i Crna Gora treba da budu na listi „sigurnih zemalja“?

I iz zemalja porekla koje su danas označene kao sigurne imamo značajan priliv ljudi od 2012. godine. To su Srbija, Bosna i Makedonija. Građani ovih zemalja dobijaju zaštitu u 0,1 do 0,2 odsto slučajeva, dakle praktično nemaju izgleda na azil u Nemačkoj. To je vodilo proglašavanju ovih zemalja – koje su i aspiranti za ulazak u EU – sigurnim zemljama. Isto ove godine vidimo kod Kosova i Albanije: i tu je broj odobrenih zahteva praktično nula. Dakle, ako dođe 38.000 potražilaca iz Albanije i mi prihvatimo – i to uz potvrdu suda – 0,1 odsto, onda je iz našeg ugla Albanija svakako kandidat za sigurnu zemlju porekla.

Ali da li to uopšte pomaže? Iz Srbije, Bosne i Makedonije ne dolazi značajno manje ljudi ni danas, iako te zemlje važe kao sigurne.

Više različitih mera treba da deluje u paketu. Označiti zemlju „sigurnom“ svakako treba da bude signal regionu. Ali mi moramo žestoko da skratimo vreme trajanja postupka odlučivanja o azilu. Ne sme više biti finansijski isplativo zadržavanje u Nemačkoj. Od avgusta, kada na snagu stupa novi zakon, mi ćemo kod očigledno neosnovanih zahteva za azil izricati zabranu ulaska i boravka u šengenskom prostoru. To će posebno pogoditi potražioce azila sa Balkana. Mislim da ustanove za prijem izbeglica u pokrajinama treba više da se koncentrišu da tim ljudima pomognu u naturi, a manje novcem. Sve te mere daće efekta tek zajedno. Imamo već napretke što se tiče Srbije: u oktobru i novembru imali smo 3.000 do 3.600 zahteva za azil, sada imamo 1.370. Ali da, očekivali smo još veći efekat i zato ćemo posegnuti za daljim merama.

Manfred Schmidt Bundesamt für Migration und Flüchtlinge

Šmit: To nema veze sa Ženevskom konvencijom

Vi govorite o takozvanim „ekonomskim izbeglicama“. Tvrdite, dakle, da ovi ljudi dolaze samo kako bi u Nemačkoj dobijali džeparac od 143 evra mesečno po osobi?

Upravo to nam se prenosi na mnogim saslušanjima. Naš osnovni zadatak je da saslušamo potražioca azila, da čujemo priču o njegovom begu i situaciji u matičnoj zemlji i da tu priču ocenimo. U 99 odsto slučajeva čujemo: „Došli smo da tražimo posao; da nam deca ovde idu u školu; jer je ovde bolja zdravstvena nega...“ Takođe čujemo da mnogi žele da se zadrže u Nemačkoj pola godine kako bi prikupili dovoljno sredstava da u zemlji porekla od toga žive devet do dvanaest meseci. Kada to čujemo, moj Ured u skladu sa tim i odlučuje.

Pomenuli ste da tek jedan do dva promila ljudi sa Balkana dobije azil – na osnovu čega?

Postoje različite forme azila. Postoje izbeglice, postoji supsidijarna zaštita – recimo kada nekome u zemlji porekla preti smrtna kazna. I postoji treća forma: kada je neko teško bolestan i ne može biti adekvatno lečen u domovini – takve ljude ne šaljemo nazad. To su razlozi koji ulaze u ovih 0,1 odsto. Sve drugo ne spada pod Ženevsku konvenciju koja reguliše ko je uopšte izbeglica. Ljudi sa Balkana koji dolaze ovde ne dolaze iz razloga koje predviđa ta Konvencija. Ima onih koji na saslušanju kažu: „Ostavite me još samo četiri nedelje ovde, hoću da kupim auto, poneo sam i pare.“ Kada čujete tako nešto, to naprosto nema nikakve veze sa azilom i zaštitom izbeglica.

Svakako ima i takvih primera. Ali, gospodine Šmit, isti ljudi u drugim zapadnoevropskim zemljama znatno češće dobijaju zaštitu. Recimo trećina srpskih državljana dobije azil u Francuskoj i Švajcarskoj, dok Finska primi svakog drugog Kosovara. Da li Nemačka prestrogo tumači pravo na azil?

U različite zemlje dolaze veoma različite grupe. Ako recimo u Francusku stiže mnogo maloletnika bez pratnje roditelja, tamo će kvota prihvaćenih zahteva biti različita nego u Nemačkoj, iako ljudi stižu iz istih zemalja. Ne može se prevideti da 85 odsto zahteva ljudi sa Balkana postavljaju upravo u Nemačkoj. Zašto je to tako? To smo pitali i Evropsku agenciju za izbeglice sa Malte, koja je uradila studiju za nas. Kolege sa Malte su analizirale celu Evropu i utvrdili da se sa jedne strane radi o trajanju procesa odlučivanja – on je kod nas predug i rigorozno ćemo ga skratiti – a sa druge strane naravno o isplati novca.

Šta mislite o ideji da se zemljama Balkana ponovo uvedu vize što bi, naravno, neselektivno pogodilo sve tamošnje građane?

Mislim da je uvođenje viza zaista poslednje sredstvo. Mi ovde imamo znatan broj ljudi sa Balkana na tržištu rada. Trenutno u Saveznoj Republici Nemačkoj boravi oko 700.000 građana iz Srbije, Bosne, Crne Gore, Albanije i Kosova koji imaju dozvolu boravka u EU ili Nemačkoj, koji ovde potpuno legalno žive i rade. Vraćanje viznog režima bi pogodilo i ljude koji iz tog regiona legalno dolaze u Nemačku i to ne bi bilo pravedno prema njima.

Ukoliko se i zauzda broj potražilaca azila sa Balkana, da li je Nemačka spremna za prijem toliko izbeglica iz kriznih regiona?

Dobro smo spremni i spremamo se dalje za prave izbeglice iz kriznih regiona, sa severa Iraka, iz Sirije, iz Doline Beka u Libanu – ti ljudi su svakako u sasvim drugačijoj situaciji nego oni na Kosovu ili u Albaniji. Da se još jednom vratim na razmere: Kada od 200.000 zahteva za azil koliko već imamo ove godine čak 94.000 dođe sa Balkana, onda nešto u temelju nije u redu. Ali mi smo spremni za ljude koji dolaze iz područja građanskih i drugih ratova i koji – poput recimo iračkih izbeglica – u praktično 100 odsto slučajeva dobijaju azil.

*Dr Manfred Šmit, 1959, je od 2010. predsednik nemačkog Saveznog ureda za migraciju i izbeglice. Po obrazovanju je doktor pravnih nauka.