Razgovor sa kaktusom i ribom | Mozaik | DW | 28.06.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Razgovor sa kaktusom i ribom

Pandemija nam daje šansu da odbacimo egocentričnost, da oslušnemo biljke i životinje, prirodu iz koje smo potekli, piše u eseju za DW poznati bugarski pisac Georgi Gospodinov.

Koncert u Barseloni

Koncert u Barseloni

Sala je puna ove večeri. Tamo gde je poslednjih meseci vladala praznina, sada su sva mesta puna. U ponovo otvorenoj operi u Barseloni bilo je 3.000 popunjenih stolica. No na mestima nisu sedeli ljubitelji opere u smokinzima i večernjim toaletama, nego biljke u saksijama. Njihovo zelenilo stajalo je u snažnom kontrastu s crvenim plišanim stolicama i pozlaćenim lusterima.

Napokon! Situacija je doduše potpuno nadrealna ali ona koja je vladala poslednjih meseci bila je isto tako nestvarna. Koga uopšte pozvati na koncert dok još vlada strah od virusa? Biljke, naravno. One mogu da slušaju. Sede mirno, ne kašljucaju, nije ih strah i zrače pozitivno.

Gudački kvartet svira Pučinijev Crisantemi, delo koje je inspirisano prirodom, koje tematizuje biljni svet i koje se ovako vraća biljkama. Može li biti nečeg prirodnijeg?

Na kraju koncerta četvoro muzičara ustaju i naklanjaju se zelenoj publici. Naklon je važan. Naklon pred jednom biljkom, kaktusom, aloom, filodendronom, pred onim što oko nas raste i daje nam kiseonik, nije ništa drugo doli tiha zahvalnost.

Ovaj koncert se može shvatiti kao ekscentrični gest. No upravo se i radi o ovoj ekscentričnosti koja bi trebalo da nas istrgne iz egocentričnosti i iz središta sveta koje zauzimamo već čitavu večnost. Nije slučajno da ova akcija nosi naziv „Koncert za biocen“.

Pre nekog vremena sam u jednom od svojih romana napisao da bi čovek na trenutak trebalo da zaćuti, kako bi mogao oslušnuti ono što ostali pripovedači kažu: životinje, biljke, vilinski konjic, školjka... Svi ti stvorovi su nakupili ćutnje, ali oni pričaju i priče, njihove potmule, potlačene priče se pretvaraju i svetlucave minerale i mahovinu, alge, lišajeve, med...

Sada nas izvanredna situacija prisiljava na ćutnju. Jedan prijatelj mi je ispričao da još nikada pre nije tako doživio promenu godišnjih doba. I ja sam po prvi put polako i koncentrisano posmatrao kako lišće prekriva grane drveta ispred mog prozora, koliko nijansi ima zelena i shvatio da je malo nepristojno i neprecizno za tu boju upotrebljavati jedan jedini pojam.

Od detinjstva nisam tako jasno razaznavao poj ptica. Čak sam počeo da prepoznajem različite vrste ptica po glasu. Jedna komšinica mi je ispričala da je svog balkona mogla da posmatra 19 različitih vrsta ptica. Nikad pre nismo razgovarali o pticama i drveću.

Pitam se kako bi naše priče zvučale kada bi ih pričale neke druge kreature. Neka drugačija perspektiva bi bila dobra vežba kad je empatija u pitanju. Zamislim kako bi zvučalo kada bi literarne klasike prepričavale životinje za životinje. Kako bi „Starac i more“ zvučao iz perspektive ribe, tačnije sabljarke. Njena borba sa žilavim starcem i morem nije ništa manje dramatična nego borba starca sa morem i njom.

U priči koju priča riba, ona je junakinja borbe na život i smrt: krvareća, načeta ali i otporna. Saslušati njezinu verziju priče, to bih nazvao novom empatijom.

Muzika u koncertnoj dvorani punoj biljaka isto nije loš početak. Radi se o posebnom poklonu. I kao uvek kada je reč o poklonima, važne su obe strane, i ona koja poklanja, i ona kojoj se poklanja. I biljke, ali još više mi sami.

Mi povratak prirodi doživljavamo na više načina. Jasnije čujemo ptice. No telesno osećamo i pravednu osvetu životinja koje u klanicama ubijamo na traci, industrijski. Ako nam ne pođe za rukom da razumemo ovu metafizičku poruku, uslediće doslovna, fizička. Virus je konkretan i doslovan. Nije u prenesenom značenju. Tako to bude kada se ne razumeju metafizičke poruke.

Ako i dalje želimo da živimo naše živote, onda nam je potreba radikalna promena perspektive. I to bi trebalo da naučimo od virusa. Mi empatiju ne bismo smeli da širimo samo na osobe koje su nam bliske. Isto tako ne samo i na osobe koje su nam daleke, na osobe drugačije boje kože (kolikogod da je u godini 2020. to čudno spominjati) nego i na prirodu iz koje dolazimo. To bi bila ekološka empatija.

Priroda se vratila. Iz onoga što smo videli, trebalo bi da naučimo i da se prošlost vraća. Potisnuta, neizgovorena, obično dolazi nakon velikog potopa. Trebalo bi da pronađemo način da komuniciramo s oboje: i s prirodom i s istorijom. Svi odloženi razgovori se jednog dana vraćaju. I danas je došao taj dan.

*Georgi Gospodinov (1968) je najprevođeniji savremeni bugarski pisac. Njegovi romani „Prirodni roman“ i „Fizika sete“, kao i zbirke pesama i pozorišni komadi, prevedeni su na 25 jezika. Gospodinov je, između ostalog, dobitnik srednjoevropske književne nagrada Angelus (2019.) i književne nagrade Jan Mihalski. Trenutno je gost docent na Berlinskom naučnom koledžu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama