„Rasizam je strukturalni problem Nemačke“ | Evropa | DW | 08.06.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

„Rasizam je strukturalni problem Nemačke“

Izjave političara stranke Alternativa za Nemačku ponovo su pokrenule raspravu o rasizmu. Da li je rasizam ponovo postao prihvatljiv u nemačkom društvu? O tome za DW govori profesorka sociologije Bilgin Ajata.

DW: Proteklih dana u Nemačkoj je ponovo pokrenuta diskusija o rasizmu. Šta je u stvari rasizam?

Bilgin Ajata: Pojednostavljeno rečeno, rasizam je ideologija i praksa koja polazi od toga da ljudi koji pripadaju različitim grupama nisu jednako vredni. Te grupe mogu da budu definisane po geografskom ili nacionalnom poreklu, boji kože, seksualnoj orijentaciji ili religiji. U to se ubraja i negativan odnos prema drugima ili kada se dovode u vezu biološke osobine sa socijalnim ponašanjem. I dok se ono što je drugo i drugačije ocenjuje kao preteće ili negativno, sopstvene osobine ističu se kao pozitivne, pa čak i kao naprednije i nadmoćnije. Pri tom ne igra nikakvu ulogu da li takvi stavovi kao izričit cilj imaju rasizam ili ga samo podstiču. Nije dakle bitno da li se radi o svesnom delovanju u tom pravcu.

Koliko je, prema toj definiciji, Nemačka rasistički orijentisana?

Ovde se o rasizmu govori samo kada on postane vidljiv kao upadljivi rasizam na biološkoj osnovi. To je recimo slučaj kod debata koje su se razvile nakon izjava Tila Saracina (bivšeg političara u Berlinu, prim. red.) ili upravo sada nakon onoga što čujemo od političara stranke Altrenativa za Nemačku (AfD). Kada smo rasizma svesni samo u tim slučajevima ili kada on preraste u nasilje, što smo imali kroz delovanje neonacističke ćelije NSU, previđamo svakodnevni rasizam kojem su izloženi milioni ljudi u Nemačkoj. U tim slučajevima neko ne dobije posao ili stan samo zato što ima strano ime. Takve forme diskriminacije postoje u svim slojevima društva.

Da li je Nemačka postala više rasistička nego ranije?

Ne postoje pouzdani i sistematično obrađeni podaci koji bi obuhvatili rasističke stavove ili slučajeve diskriminacije koji se zasnivaju na toj pojavi. Mi ne govorimo o rasizmu, već koristimo druge termine. U policijskim statistikama se ne govori o tome, već se spominje „politički motivisan kriminal s desničarskom pozadinom“. I u naučnim studijama uglavnom se koriste termini „mržnja prema strancima“ ili „desnoekstremni stavovi“. Mi samo opisujemo problem, ali ga ne nazivamo pravim imenom.

Zbog čega postoji tako oprezan pristup tom problemu?

Rasizam se u Nemačkoj uglavnom povezuje s biološkim rasizmom iz doba nacizma, zbog toga i postoji tako uzdržan, odnosno odbojan stav prema tom pojmu. Zbog toga se koriste termini koji nemaju toliku istorijsku zaostavštinu, poput „mržnja prema strancima“ ili „ksenofobija“. Još jedan problem leži u tome što se Nemačka nikada nije suočila sa svojom istorijom kolonijalne sile, tokom koje je rasistička ideologija i nasilje bilo uvreženo u praksi. Nedostatak suočavanja s rasizmom u posleratnoj istoriji Nemačke praktično je odraz nedostatka svesti o nasilju iz kolonijalnog istorijskog perioda.

Trenutno se ponovo razgovara o rasizmu, prvenstveno zbog izjava političara AfD-a. Koji uticaj imaju izjave koje daju, na primer, Aleksander Gauland ili Bjern Heke?

Postoji opasno popuštanje brana u javnim diskusijama. Svesno se pomera granica između onoga šta sme da se izgovori i onoga što ne sme. Izgovara se nešto što je otvoreno rasističko. Kroz iznošenje još ekstremnijih stavova, one prve izjave iznenada postaju „normalne“. Pri tom upozoravam da se problem rasizma ne sme svesti samo na AfD. Odgovornost snose celokupna politika i društvo, jer je godinama poricano postojanje tog problema. I mediji nose deo odgovornosti, pogotovo kada preuzimaju nekritičke rasističke formulacije ili ih sami stvaraju. To je slučaj sa izrazom „doner-ubistva“. Već decenijama su useljavanje i izbeglice omiljene teme koje se potežu u doba izbora, kada se migranti instrumentalizuju i stigmatizuju. Ne treba se čuditi kada se danas neuvijeno čuju teške izjave. Plodno tlo za njih kreirano je mnogo ranije.

Kako je uopšte moguće suprotstaviti se rasizmu?

Može da se uradi mnogo toga. Problem je što do sada nije uložen istinski napor u tom smeru. Prvi važan korak bilo bi otvaranje ofanzivne i iskrene diskusije o rasizmu u ovoj zemlji – i to u politici, medijima, školama, u celom društvu. Kada se nemačka kancelarka verbalno suprotstavi Gaulandovim izjavama, to je u redu. Ali onda moraju da uslede i dela. Komisija za borbu protiv rasizma Ujedinjenih nacija ustanovila je u maju 2015. da Nemačka ne ispunjava svoje obaveze u toj borbi i da postoji velika potreba za delovanjem. Postoji, doduše, nacionalni plan delovanja po tom pitanju, ali se on nedovoljno sprovodi. Rasizam nije individualni, već strukturalni problem. Mora se nastupiti protiv institucija i struktura koje tolerišu ili ignorišu rasizam. Važno bi bilo i javno finansiranje formiranja i delovanja Instituta za istraživanje i borbu protiv rasizma, što je preporuka parlamentarnog odbora koji je istraživao rad neonacističke ćelije NSU.

Bilgin Ajata je profesorka političke sociologije na Univerzitetu u Bazelu. Rođena je u Ulmu, usavršavala se na kanadskom univerzitetu Jork, a doktorirala 2011. na univerzitetu Džons Hopkins u SAD.

Reklama