„Integracija kroz sport je mit“ | Mozaik | DW | 31.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

„Integracija kroz sport je mit“

Da li je „šarenilo“ fudbalske reprezentacije Nemačke simbol uspele integracije i multikulturalnog društva? Samo donekle, kaže filozof i fudbalski trener Volfram Ajlenberger i pita gde su migranti u rukometu.

Potpredsednik desničarske Alternative za Nemačku Aleksander Gauland citiran je u nedeljnom izdanju Frankfurter algemajne cajtunga (FAS) rečenicom da je tamnoputi reprezentativac nemačke Žerom Boateng dobar fudbaler, ali da ga ljudi ne bi hteli za komšiju. Iako Gauland tvrdi da nije baš tako rekao, i da je samo opisivao raspoloženje u Nemačkoj, pokrenuta je debata o ovom rasističkom istupu. O tome, ali i o mitu da je sport u Nemačkoj oruđe integracije, radio Dojčlandfunk razgovarao je s filozofom Volframom Ajlenbergerom, glavnim urednikom „Filozofskog magazina“, koji inače poseduje najvišu trenersku licencu i sam igra fudbal – u državnoj reprezentaciji novinara i autora.

Dojčlandfunk: Gospodine Ajlenberger, mora li Nemac da izgleda nemački?

Volfram Ajlenberger: Ne, naravno da ne mora. S druge strane, nacionalni timovi u narodnim sportovima su na poseban način reprezenti narodnog korpusa. Oni imaju normativni karakter, daju nam vidljivu sliku onoga što društvo u svojoj ukupnosti jeste ili može biti. Stoga uvek traje izvesni modus provere, ko to tamo igra i da li sastav nacionalnog tima odgovara sastavu stanovništva ili u nekom pogledu odskače.

Dakle, fudbal je pravi život?

Ne! Ali fudbalsku reprezentaciju već dugo prati diskurs prema kojem je fudbal model budućeg društva, multikulturalnost i pluralitet tog tima su kao model postavljeni u prvi plan. Zato je potpuno logična, mada kvarna komunikacijska strategija to što nacionalno-konzervativna ili desno-populistička strana sada upozorava da nije saglasna sa takvim idealom Nemačke.

Deutschland Publizist und Philosoph Wolfram Eilenberger in Leipzig

Volfram Ajlenberger: Treba da priznamo sebi da u Nemačkoj i dalje postoji velika porcija svakodnevnog rasizma

Raspravljali smo dosta u redakciji, i složili se da Vas pozovemo da pričate o ovoj temi. Ipak, neke kolege nisu bile sigurne da treba ovo tematizovati jer na kraju nije jasno šta je Gauland tačno rekao, on sada osporava citat koji je objavio FAS – da li treba sada raspetljavati svaki detalj, svaku sporednu rečenicu?

Verujem da treba biti pažljiv, a ovde novine jesu svesno išle na potencijal skandala i ogorčenja koji nosi ova tema. Uprkos tome, ovo je važna stvar jer dodiruje mit integrativne moći sporta. Mi se stalno fokusiramo na fudbal i uzimamo ga kao model. Skoro sve reprezentacije u ostalim velikim timskim sportovima imaju gotovo isključivo nemački sastav. To znači da mi samo umišljamo da sport ima jaku integrativnu snagu, iako je to slučaj u tek dve, tri sportske discipline, a inače su napori da se integracija ostvari kroz sport vrlo slabi. Mislim da je to važna tema, i zato sam pristao na intervju.

Gospodine Ajlenberger, pokušaću da sažmem, a Vi me ispravite ukoliko sam preterano površan: nemačka fudbalska reprezentacija je prilično „šarena“ i kao takva predstavlja Nemačku Angele Merkel. Rukometna reprezentacija, međutim, mogla bi se nazvati Nemačkom Frauke Petri (predsednice Alternative za Nemačku) ili Gaulandovom Nemačkom. Jesam li barem donekle ukapirao?

Ako svedete nacionalne timove na ideale mogućih razvoja u društvu, onda je jasno da pluralni tim u fudbalu više predstavlja viziju Merkelove, a da timovi u hokeju, odbojci, hokeju na ledu, rukometu, veslanju ili mačevanju u ovom smislu jasno otelotvoruju Nemačku Frauke Petri. Jer ti timovi su etnički mnogo homogeniji, skoro potpuno homogeni. Tu se desilo nešto o čemu moramo da vodimo računa, naime da sistemi podsticaja i približavanja migrantima u ovim sportskim disciplinama ne funkcionišu. Činjenica da reprezentacija u rukometu, odbojci ili hokeju gotovo nema migranata pokazuje da poslednjih decenija mnogo toga ne štima s integrativnom snagom sporta i držim da je to veoma važna tema. Jer, ja verujem u integrativnu moć sporta pa predlažem da se mit o toj integrativnoj moći ispita nezavisno od fudbala – tu bismo videli da ne stojimo baš najbolje.

Ali da li je moguće da je taj proces društveno upravljan ili da je deficit socijalne politike to što rukomet igraju samo „belci“?

Ne, to svakako nije nešto što neki pojedinac ili sportski savez želi. Ali postoje habitualne granice, granice u prijemčivosti. Naravno da u kulturama iz kojih dolaze mnogi migranti ovi sportovi nisu ukotvljeni i stoga su manje popularni. Postoji čitavo klupko mogućih razloga. Ali dijagnoza je jasna, i nju potvrđuje i ono malo empirijskih istraživanja koja postoje: u fudbalu i borilačkim sportovima su migranti natprosečno prisutni u mladim timovima, dok su u skoro svim ostalim sportovima prisutni daleko manje nego što je njihov udeo u stanovništvu. Kada pomislimo na to da Nemačka narednih godina ima pred sobom veliki izazov integracije, onda ne smemo da se pretvaramo da se u sportu u pogledu integracije sve odvija idealno. Time bismo lagali sebe i propustili veliku šansu.

Hajde da rastegnemo tezu dalje mada stupamo na klizav teren: Trebalo bi dakle da se pobrinemo da Sirijci igraju hokej na ledu?

Da. Moramo na osnovu integrativne snage sporta da izbegnemo fiksaciju samo na fudbal. Glupost je to što praktično izjednačavamo sport sa fudbalom, a to će se posebno dešavati narednih sedmica. Moramo da se senzibilizujemo i jasno pobrojimo deficite i prepreke kod drugih velikih saveza poput rukometnog. Problem postoji, to ne može da porekne niko ko se pozabavio ovom tematikom.

Fudbal je najjednostavniji. Svako može da igra, samo mu treba jedna lopta.

Da, ali ni za rukomet vam ne treba bogzna šta, a ima i mnogo drugih sportova sa kojima je jednostavno početi. Pogrešna je predstava da je fudbal pristupačan jer vam trebaju samo lopta i gol. Pa nije da za rukomet treba da investirate 80 evra pre nego što počnete da igrate. Ne, ne, ovde se radi o kulturama, o kulturi podsticaja i o deficitima pojedinih sportskih saveza.

Hajde da bacimo pogled unazad. Francuska je 1998. postala prvak sveta, a onda i Evrope dve godine kasnije. Ogroman uspeh, mešoviti tim s igračima koji potiču iz svih delova sveta, dobro se sećamo kako je igrao Zinedin Zidan. Tada su svi rekli: „Ovo je moderna Francuska!“ Ali se naknadno pokazalo da takav sastav nacionalnog tima nema uporište u francuskom društvu.

To je bila iluzija koju su ljudi rado pričali sebi. Baš su u nacionalnom timu Francuske postojale odvojene grupice migranata i onih koji nisu migranti. To znači da je u timu postojala napetost koja zapravo odslikava ono što se trenutno dešava u društvu. Stoga se mora naglasiti da nemački nacionalni tim ima zaista primernu funkciju. Uopšte nije iznenađujuća činjenica da gospodin Gauland – u kojoj god formi – preduzima rasističku instrumentalizaciju. To je komunikaciona strategija desnih populista. Toga ćemo sve više videti ubuduće, već narednih sedmica. Sigurno će se opet raspravljati o tome ko peva nacionalnu himnu i tu je reprezentacija u osetljivom položaju. Takvim načinima unošenja podela i demonizacije koju sprovode desni populisti mora se odlučno suprotstaviti jer oni u diskurs unose nešto veoma ružno i besno.

Da li je glupo kad igrač ne peva himnu pre utakmice?

Pitajte stare igrače poput Helcenbajna ili Overata. Jer do sredine osamdesetih godina himna se nije pevala. Onda je došla amerikanizacija odnosa prema himni. Veoma je svež fenomen da Nemci pevaju himnu, a ja mislim da svakom pojedincu treba da bude prepuštena odluka da li peva i na koji način se tokom himne priprema za utakmicu. Taj test dobrog vladanja ima zaista nešto terorističko u sebi. Nepodnošljivo mi je da neko uopšte ispituje igrače zašto pevaju ili ćute.

Gospodine Ajlenberger, vratimo se još jednom u društvenu realnost povodom izjave Gaulanda. Često se čuje: „Da, da, na poslu imam kolegu Arapina ili Turčina, odličan tip, ali…“ I uvek dođe neko „ali“. Da li je i u fudbalu tako da mnogi igrače migrantskog porekla cene kao fudbalere, ali da to ne sprečava masivne predrasude?

Da! Postoji kognitivna disonanca i kod mnogih ljubitelja fudbala, takođe i u taboru glasača Alternative za Nemačku. Treba da priznamo sebi da u Nemačkoj i dalje postoji velika porcija svakodnevnog rasizma. Na tu kartu je igrao gospodin Gauland. Ako je to bila samo njegova deskripcija – da ljudi ne žele da žive pored obojenih sugrađana – onda to nažalost nije pogrešan opis stanja. Interesantno je što gospodin Gauland ne žali zbog ove činjenice, već je jednostavno konstatuje i pokušava da izvuče politički kapital. To je neodgovoran način diskursa. Veoma je ružna istina da mnogi fudbalski fanovi možda slave igru gospodina Boatenga, ali s druge strane ne bi voleli da im bude komšija. To je međutim tačan opis i važi za 30 do 40 odsto stanovništva.

A da li političari onda smeju da pomenu tu ružnu istinu?

Da, ali je pitanje u kojem duhu to čine. Kada gospodin Gauland to kaže s odobravanjem i mrvom zlobe jer zna da njegovi birači to žele da čuju – onda je to neodgovorno. Ako neko upozorava da na ovom polju ima još mnogo posla, onda to nije neodgovorno. Način na koji Alternativa i gospodin Gauland postupaju s ovom temom podstiče veliki bes, ružnoću i najtamnije osećaje u društvu – to je velika neodgovornost.

Sada moramo, gospodine Ajlenberger, da se osvrnemo na to što očigledno nije najjasnije šta je Gauland zapravo rekao dopisnicima FAS-a. On tvrdi da možda i nije pomenuo Boatenga. Da li je to taktika koja služi umesto izvinjenja?

Koliko sam ja o tome informisan, gospodin Gauland je to rekao u okviru jednog šireg razgovora koji nije tražio na autorizaciju. Moram da kažem da sam veoma nezadovoljan time što kolege iz FAS-a od ovoga prave skandal. Mislim da je sramotno ići kod komšija gospodina Boatenga i tamo vršiti anketu. To je način da se pravi skandal, način koji novinarski ne mogu da podržim i koji doprinosi razaranju klime javne debate. Vrlo sam nezadovoljan novinarskim odnosom kolega iz FAS-a prema temi.

Da li ovo pomaže Alternativi za Nemačku?

Svakako neće oterati stalno biračko telo Alternative – pre će ga potvrditi u svojim uverenjima. Na veoma ružan i od suštine udaljen način je ova tema ubačena u javni diskurs koji je zapravo vrlo važan i u kojem se treba angažovati.