Putovati, dotaći život | Mozaik | DW | 26.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Putovati, dotaći život

Zašto ljudi žele tamo gde u isto vreme idu svi drugi? Zašto ne isprobaju nešto drugo na svoju ruku? Zašto sopstvena otkrića ne proglase znamenitostima, pita se Karmen-Frančeska Banču u okviru serije tekstova Moja Evropa.

U sezoni godišnjih odmora atraktivna odmarališta u Evropi i svetu trpe teške posledice masovnog turizma. Dugo je preovladavala korist od blagoslova turističkih prihoda i gledalo se kroz prste svemu što je nanosilo štetu.

Ekološki gledano, posledice su slične onima posle seobe varvarskih naroda. Gradovi poput Firence i Venecije ili ostrva kao što je Majorka guše se pod teretom letnje prenaseljenosti. Prekomerna potrošnja vode, preopterećena kanalizacija, izduvni gasovi, brda smeća, galama. Neki turisti su kao pušteni sa lanca, bez poštovanja, bahati i iza sebe ostavljaju, u prenesenom smislu, spaljenu zemlju.

No, to domaćini više ne mogu i neće više da trpe. Španija, Italija i druge turističke zemlje postavljaju zahteve. Žele obeštećenje, uvođenje turističkog poreza. Samo je pitanje da li će životna sredina i dalje biti isto tako uništavana, samo za više para. Zašto ljudi žele uvek tamo gde u isto vreme idu svi drugi? Zašto ne isprobaju nešto drugo na svoju ruku? Zašto sopstvena otkrića ne proglase znamenitostima?

Volim putovanja. U stvari, samo putovanje bi bilo dobar turistički cilj. Evropa je pregledna, godišnji odmor za putovanje po njoj bi bio dovoljan. Najveći broj mesta dostižan je pomoću autobusa, voza ili trajekta. I to po sasvim prihvatljivim cenama.

Čak se i u Sejdisfjerduru, najudaljenije istočno mestu na Islandu, može stići vozom iz Hamburga, pa trajektom i autobusom za 57 sati. Najmanje jednom čovek mora da prenoći na severu Danske. Za većinu bi to bilo posebno iskustvo. Zamislite avanturu koja vas čeka kada propustite trajekt. Samo jednom nedeljno postoji linija za Torshavn na Farskim ostrvima, a onda, sutradan, za Sejdisfjerdur.

Tom prilikom bi čovek morao, ne, čovek bi mogao da porazgovara sa starosedeocima. Morao bi ih zamoliti za pomoć ili za noćenje. Saznao bi nešto o njihovom životu i viđenju sveta iz prve ruke. Doneo bi sopstvene zaključke. Možda bi mogao da ispriča i nešto o sebi. Da se otkrije pred strancima. Tako bi iznova iskusio samog sebe. Naposletku, traženje avantura u dalekom svetu proističe iz potrebe, iz skrivene želje, da se otkriješ u drugom, da se ogledaš u njemu, da upoznaš sebe.

Na putovanju je od pomoći za započinjanje razgovora kada postavljate pitanja, čak i kada znate odgovor na njih, možda baš tada. Na nemačkom ili na dijalektima, niskonemačkom, bavarskom, saksonskom, na engleskom ili uz pomoć bilo kojeg jezika koji znate. Sigurno i uz pomoć crteža, piktograma, rukama i nogama, celim telom. I očima. Gestikulacija ponekad može da zbuni. Ali jezik očiju i lica je nedvosmislen i svi ga razumeju.

Carmen-Francesca Banciu, Autorin

Karmen-Frančeska Banču

Pri tome bi moglo da nastane sveobuhvatno osećanje pripadnosti. I odgovornosti za sopstveni ali i za tuđi život. Iz toga ljudskog, što nas sve povezuje, mogla bi nastati duboka povezanost. Iz toga može narasti osećanje odgovornosti za sudbinu stranca. Za sudbinu naše planete.

Let od Berlina do Rodosa traje tri sata. Ali šta čovek doživi za to vreme osim čekiranja i kontrole prtljaga, pasoške kontrole? Na internetu se može naći podatak da je za tu relaciju u automobilu potrebno 36 sati. Peške bi, preko Češke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Turske, uključujući i kraće relacije trajektom, bilo potrebno oko 519 sati. Ipak je to 2.618 kilometara.

To je u današnjoj Evropi uz sve tehničke mogućnosti i informacije koje su dostupne lako izvodljivo.

Poznati britanski putopisac Patrik Fermor 1933, kao mlad čovek, uzeo svoj ranac i u njega stavio pasoš, geografske karte, rečnike, bojice, olovke, beležnice, blokove za crtanje, englesku liriku i knjigu Horacijevih stihova i uputio se peške kroz Evropu za Carigrad. Doduše, mora se reći da mu je za taj put bilo potrebno godinu dana.

Ista relacija se prema podacima sa interneta može peške preći za 529 sati. To je manje od mesec dana. Pod uslovom da se ne zaljubite kao Patrik u jednu rumunsku princezu. On je sa njom uživao malo u Bukureštu, malo u Epidauru a malo u njenom porodičnom zamku u Vlaškoj. On je mogao da tamo ostane zauvek. Naime, da izbijanje rata nije prekinulo idilu, Patrik bi, da je živ, verovatno i dan danas bio tamo.

*Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od novembra 1990. živi u Berlinu i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Objavila je više knjiga. Ostale tekstove iz rubrike pročitajte ovde Moja Evropa

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM