Proterivanje migranata u Belorusiju nije rešenje | Evropa | DW | 29.10.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Proterivanje migranata u Belorusiju nije rešenje

Novi zakon Poljskoj dozvoljava da iz zemlje jednostavno protera potražioce azila. Još jedna zemlja Evropske unije izdala je zajedničke vrednosti Unije, ocenjuje urednik u DW Maks Cander.

Još okrutniji odnos prema migrantima. To je odgovor poljske vlade na sve veći broj neregularnih prelazaka granice iz susedne Belorusije. Kao odgovor na sankcije Evropske unije, beloruski diktator Aleksandar Lukašenko organizovao je ciljano dovođenje migranata i izbeglica na granice članica EU: Poljske, Letonije i Litvanije. Varšava je reagovala usvajanjem zakona koji lokalnim komandantima graničnih straža daje moć da odlučuju o sudbini tih ljudi.

Reforma dozvoljava kratak proces: ako graničari otkriju ilegalni ulazak u zemlju, dozvoljeno im je da odmah deportuju strance. Takođe mogu I da izreknu trogodišnju zabranu ulaska u kompletan šengenski prostor. Dakle, više ne odlučuju ni nadležne vlasti ni sudovi – sve je u rukama graničara.

-pročitajte još: Istočnom rutom do Nemačke: „Išli smo tamo-vamo“

Ljudi nisu oružje

Onaj ko bude uhvaćen pri ilegalnom prelasku granice, nema prava da podnese zahtev za azil. U obzir se moraju uzeti samo zahtevi u slučaju da osobe dolaze direktno sa državne teritorije na kojoj im preti opasnost ili su progonjeni. To onda ne važi za hiljade migranata koji u Poljsku dolaze iz Belorusije, iako su poreklom iz Iraka, Sirije i Avganistana. Ove nedelje saopšteno je da Evropska komisija trenutno proverava usklađenost poljskog prava sa pravom EU.

Maks Cander, DW

Maks Cander, DW

Sa Lukašenkom Poljska ima suseda koji je spreman na sve. Lažnim obećanjima on mami ljude u svoju zemlju da bi ih kasnije poslao u šume na granici Poljske ili baltičkih zemalja. A oni se tamo suočavaju s rizikom da umru od gladi i žeđi, ili da se smrznu. Poslednjih nedelja je na putu iz Belorusije ka graničnim oblastima umrlo najmanje osam ljudi.

Evropska unija se u martu 2020. suočila sa sličnom situacijom na grčko-turskoj granici. Turski predsednik Erdogan poslao je u smeru EU desetine hiljada migranta, kako bi iznudio nove ustupke u sporazumu o izbeglicama sa Unijom. I tada, kao i danas, u Briselu se govorilo o instrumentalizaciji izbeglica. To znači da ih Lukašenko koristi kao oružje upereno na spoljne granice EU. Ali, isto kao i prošle godine u jugoistočnoj Evropi, tako i danas na poljskoj granici – ti ljudi nisu oružje sa kojim se mora na odgovarajući način boriti, već politički taoci koji imaju pravo na humanitarnu pomoć.

Bez okrutnosti po svaku cenu

Čak i ako predsednik Lukašenko koristi sva raspoloživa sredstva da poveća pritisak na EU, odgovor država-članica ne sme da bude okrutnost po svaku cenu. Zidovima čiju gradnju u međuvremenu zahteva čitav niz šefova država i vlada zemalja EU, kao i ilegalnim pušbekovima, odnosno proterivanjima koje pojedine zemlje već dugo praktikuju, EU dugoročno neće dobiti ništa. Naprotiv, beloruski vlastordržac tako dobija više pažnje i može da upire prstom u monstruozne uslove koji vladaju u EU.

Poljska vlada mora da obezbedi poštovanje ljudskih prava za sve u njenoj zemlji. Ali, preostale članice EU ne smu ćutke da prihvataju ili čak tajno pozdravljaju to što Poljaci za njih obavljaju prljave poslove i nastavljaju da potkopavaju pravo na azil.

Sistematsko kršenje prava na spoljnim granicama

No, nije novina u EU ovo što se sada događa u Poljskoj. Još 2015. Mađarska je sprovela reforme na osnovu kojih migranti koji ilegalno borave u zemlji mogu da budu deportovani i to bez da se proverava svaki pojedinačni slučaj, kako to predviđaju zakoni Evropske unije.

Ilegalni pušbekovi obalske straže ili graničnih službi konstantno se beleže u Grčkoj i Hrvatskoj. Evropsko pravo danas se sistematski krši na spoljnim granicama Unije. Izgleda da su u međuvremenu u Evropskoj uniji – čije članice ne mogu da se dogovore kako da se nose sa pritiskom migracija i podelom odgovornosti na spoljnim granicama – proterivanje i upotreba sile (u slučaju nužde) optimalno rešenje.

Naravno da EU ne može i ne sme da dozvoli da je ucenjuje diktator poput Aleksandra Lukašenka. Ali, njene članice su obavezne da zajednički traže rešenja koja su kompatibilna sa ljudskim pravima u oblasti pomoći izbeglicama i evropskim vrednostima – pre nego što na kraju od toga ne ostane ništa.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu