Pre nego što bukne plamen propagande | Evropa | DW | 24.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja Evropa

Pre nego što bukne plamen propagande

Tragična nemačko-poljska istorija ne sme ponovo postati talac politike, upozorava poljski publicista Jaroslav Kurski. Umesto toga sa obe strane granice moraju da se štite demokratija i evropske vrednosti.

default

Zagrljaj Mazovjeckog i Kola 1989. u Križovoj

Rođen sam u Gdanjsku – na nemačkom: Dancig. Svi građani Gdanjska nose sa sobom tragiku istorije. Pre 50 godina su mediji koji su tada bili u službi komunističke propagande od jutra do mraka trubili da je moj rodni grad oduvek bio poljski. Kao dete sam verovao u to. Ali, čim sam naučio prva slova, ustanovio sam da su u mojoj, navodno odvajkada poljskoj kući, na radijatorima i slavinama bili čudni natpisi kalt-warm. I na poštanskom sandučetu je stajao nemački natpis Briefe (pisma). Staromodno odevene starije dame su na povratku iz crkve govorile neki čudan jezik koji smo zvali Plattdeutsch.

Nikako neću da kažem da je Gdanjsk uvek bio nemački kako je to prestavljala pruska i kasnije nacistička propaganda, i isto tako neću da kažem da je grad večito bio poljski kao što je to tvrdila komunistička propaganda. Ne, istorija je kompleksnija i istovremeno fascinantna.

Kult slobode, s onu stranu nacionalizama

Mi, mladi pobunjeni opozicionari, odbacivali smo oba ta nacionalistički motivisana diskursa. Umesto toga, udubljivali smo se u knjige žitelja Gdanjska: memoare majke Artura Šopenhauera, romane Gintera Grasa, eseje Hermana Raušninga – posebno njegovu „revoluciju nihilizma“ – i knjige Pavela Huele i Štefana Hvina. Osećali smo se kao građani slobodnog grada Gdanjska. Jer, onaj kult slobode, s onu stranu svakog nacionalizma, od Hanse pa do Solidarnošći i Leha Valense, to nam je bilo najvažnije. To je postalo deo našeg identiteta.

Podsećam na to da bih izvukao zaključak: kad god je istorija prepuštana političkim inženjerima koji prošlost formiraju prema svojim političkim i nacionalističkim  nahođenjima, to je Poljake i Nemce udaljavalo jedne od drugih, stvaralo u njima međusobnu netrpeljivost i vodilo u najcrnje nesreće.

Zbog toga je gest Tadeuša Mazovjeckog i Helmuta Kola od novembra 1989. u Križovoj bio tako važan: bila je to slika ista kao i slika nemačko-francuskog pomirenja Šarla Degola i Konrada Adenauera. Ona je otvorila prvo nekonfrontativno poglavlje u nemačko-poljskim odnosima u poslednjih nekoliko vekova i omogućila „heroizam pomirenja“, kako je to formulisao nadbiskup Alfons Nosol. Heroizam, koji je počeo pismom poljskih biskupa upućenim njihovoj nemačkoj braći i rečima: „Mi praštamo i molimo za oproštaj“.

Čuvari nasleđa Kola i Mazovjeckog

Moj teča Francisek Baranovski, suprug moje tetke Klare, pobegao je iz Šveca u Pomeraniji da bi izbegao prisilnu regrutaciju koju je sprovodio Vermaht. Njegova dva mlađa brata su pala na Istočnom frontu u nemačkim uniformama – ubili su ih ruski vojnici. Bila je to jedna od porodičnih priča koje su se pričale u Pomeraniji. Ne pominjem ih bez razloga. Jer, one mogu da se zloupotrebe u političke svrhe ili da bi se širrilo antinemačko raspoloženje – iz biografije može da se iskopa deda u uniformi Vermahta. Ili to može da se radi i na drugi način, onako kako to već godinama rade nominovani i dobitnici nagrade „Tadeuš Mazovjecki“, koji istrajno razjašnjavaju nemačko-poljske sudbine i pričaju priče o ljudskim tragedijama iz pograničnog regiona, iz Mazurije, Pomeranije ili Šlezije. Time postižu klimu poverenja, praštanja i pomirenja.

Institucije kao što je nagrada „Tadeuš Mazovjecki“ ili donedavno Muzej Drugog svetskog rata, Fondacija Križove za evropsko sporazumevanje, te nezavisni mediji, sve one su čuvari nasleđa koje su nam ostavila dvojica velikih Evropljana: Tadeuš Mazovjecki i Helmut Kol.

Mi građani Gdanjska poznajemo tragiku istorije

Bez tih institucija, bez slobodnih medija, koji bi uskoro, ako dođe do takve odluke, mogli da budu „re-polonizovani“, biće jednostavno da se rasplamsa vatra antinemačke propagande. U Poljskoj je ona bila na delu u vreme Vladislava Gomulkasa i pisma poljskih biskupa. Kao što je tada Konrad Adenauer prikazan u krstaškoj mantiji kako kandžama poseže za područjima na Zapadu Poljske, tako se i danas na naslovnim stranama nekih vladi bliskih novina mogu videti nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Saveta EU Donald Tusk - nacionalsocijalistički stilizovani.

Jaroslaw Kurski (Deputy Editor in Chief, Gazeta Wyborcza, Poland) (DW/K. Danetzki)

Jaroslav Kurski, zamenik glavnog urednika Gazete Viborče

Ako naša zajednička tragična istorija ponovo postane talac politike, prokockaćemo na neodgovoran način plodove dijaloga koji su započeli još naši očevi pre 1989. godine. Prokockaćemo trud onih koji su imali lične razloge da ne oproste patnje koje su im nanete – a ipak su oprostili, u ime zajedničke budućnosti. Tu treba pomenuti samo Vladislava Bartoševskog, Stanislava Stomu, Mjecislava Pzona, Jana Novak-Ježioranskog, Karal Deecijusa, ali i Marion Denhof, Vilijha Branta i druge.

Mi iz Gdanjska posebno dobro poznajemo tragiku istorije. U to spada svest o tome da najteži zločini mogu da se ponove. Da su mir, demokratija, evropske vrednosti, tolerancija i ljudska solidarnost, vrednosti o kojima stalno mora da se vodi briga i koje stalno moraju da se cene.

Poljski novinar Jaroslav Kurski je zamenik glavnog urednika liberalnog dnevnika Gazeta Viborča. Osamdesetih godina bio je aktivan u antikomunističkom podzemlju. Od 1989-1990. bio je portparol za štampu predsednika Solidarnosti Leha Valense. Njegov brat Jacek Kurski je, međutim, bio nacionalnokonzervativni političar koji se proslavio 2005l u predizbornoj kampanji kada je optužio tadašnjeg predsedničkog kandidata Donalda Tuska da je njegov deda bio u Vermahtu. Tusk je tada izgubio u predsedničkoj trci od Leha Kačinjskog.

Ovaj tekst je skraćena verzija govora Jaroslava Kursog na dodeli nagrade za novinarstvo Tadeuš Mazovjecki. Objavljujemo ga u okviru serijala Moja Evropa u kojoj subotom objavljujemo kolumne autora sa istoka i jugoistoka kontinenta. Ostale tekstove naći ćete OVDE.

DW.COM

Reklama