Prečica do džihada

U toku je najveća međunarodna mobilizacija boraca u proteklih nekoliko decenija: oko 12.000 stranaca iz 74 zemlje bori se u Siriji, navodi institut ICSR londonskog Kraljevskog koledža. Više od jedne petine boraca dolazi iz zapadnih država, 400 njih iz Nemačke.

Put u „džihad“ nikada ranije nije bio kraći. U Nemačkoj postoji aktivna scena mladih, radikalnih islamista koja se stalno povećava. Iako je tih pet do deset hiljada salafista, samo mali deo od oko četiri miliona muslimana u Nemačkoj, oni su izuzetno aktivni. Oni tako u gradovima dele besplatne primerke Kurana, pozivaju na razne manifestacije, osnivaju razne grupe oko džamija i svojim akcijama stalno privlače pažnju javnosti u čitavoj Nemačkoj. U mnogim gradovima salafisti se trude da pomoću metoda koje koriste socijalni radnici regrutuju nove pristalice – naročito mladima koji smatraju da nemaju perspektivu.

Jasni odgovori, jasne strukture

Doduše, svaka pojedinačna radikalizacija nekog čoveka odvija se različito, ali ipak postoje obrasci ponašanja koji se ponavljaju, ukazuje Florijan Endres iz Saveznog instituta Nemačke za migraciju i izbeglice (BAMF). „Često potraga za smislom života ili životna kriza predstavljaju plodno tlo za radikalnu islamističku ideologiju“, objašnjava Endres koji u institutu BAMF rukovodi savetovalištem koje se specijalizovalo za slučajeve radikalizacije. Salafizam, kaže on, nudi jasne odgovore i jasne strukture: „Osećaja zajedništva u salafističkim grupama veoma je izražen. Oni sebe doživljavaju kao elitu.“

Poznavaoci te scene navode da je Sirija trenutno centralna tema u svemu što ima veze sa salafistima. Većina grupa ne propagira džihadističko nasilje, ali diskusije prati propaganda iz Sirije i Iraka. Medijsko odeljenje terorističke organizacije „Islamska država“ (IS) podiglo je propagandu za „džihad“ na sasvim novi nivo: njihovi profesionalno urađeni video-klipovi prikazuju borbe u Siriji i Iraku kao akcione filmove. Odlazak u Siriju tako može za nekoga da predstavlja neku vrstu pronalaženja samog sebe, navodi Endres. A to putovanje nije komplikovano: let do Turske traje tri sata, a prelazak preko sirijske granice se prethodno veoma lako organizuje.

Nemci teroristima najbolji kao samoubice

U Iraku i Siriji regruti iz Nemačke retko igraju važnu ulogu. „Problem je nepostojeća interkulturalna kompetencija“, kaže Marvan Abu-Tam, koji je u kriminalističkoj službi savezne nemačke države Rajnland Falc zadužen za „politički motivisan kriminal“. Zato što ne poznaju kulturu arapskog prostora, oni često upadaju u oči u negaivnom smislu, kaže taj sociolog i dodaje da tim „nemačkim borcima“ nedostaje i vojno iskustvo. „Većina njih nije bila u Bundesveru. Nasuprot tome, većina boraca iz arapskih država odslužila je vojni rok“, objašnjava Abu-Tam.

Džihadisti iz Nemačke islamističkim borcima koriste kao napadači-samoubice, koji igraju centralnu ulogu u taktici IS. Oni najpre, recimo uz pomoć kamiona s eksplozivom, stvore rupe u obrambenoj liniji protivnika, pre nego što teroristi IS počnu da napadaju iz džipova. Pre gotovo mesec dana se konvertit Filip Bergner digao u vazduh u blizini iračkog Mosula i sa sobom odneo u smrt dvadeset ljudi. U Iraku je najmanje pet nemačkih džihadista izvršilo samoubilačke napade, a to su samo poznati slučajevi. Stvarni broj je, navodno, mnogo veći.

Nemačke službe bezbednosti su u borbi protiv toga poprilično bespomoćne. Otvoreno pozivanje na borbu u Siriji bilo bi kažnjivo, ali ono i nije neophodno jer je ta tema ionako prisutna u radikalno-islamističkim krugovima, a poziva na odlazak u „džihad“ na internetu ionako ima dovoljno. Osumnjičene je gotovo nemoguće sprečiti da otputuju u Tursku tako što bi im bio oduzet pasoš, jer nemačkim državljanima za ulazak u Tursku nije potrebna viza. Često se džihadisti bez problema i vraćaju u Nemačku. Doduše, moguće je protiv njih pokrenuti proces, kaže Marvan Abu-Tam, ali „problem je u tome što se u Siriji ili Iraku istrage ne mogu sprovesti – jednostavno se ne zna što su oni tamo radili.“

Porasla opasnost od napada u Nemačkoj

Ti „povratnici“ sve višu zabrinjavaju vlasti. Neki od njih se vraćaju razočarani u „džihad“, a drugi sa psihičkim problemima i vojnim iskustvom, pa tako postaju neuračunljivi, kaže Abu-Tam. „Tu je treća grupa ona koja se u Evropu vratila po zadatku i koja želi da prenese borbu u zapadna društva.“ Situacija sve više postaje nepregledna zbog toga što mnogi džihadisti vlastima uopšte nisu poznati, kaže taj stručnjak: „A to je u stvari četvrta grupa, ona koja ovde može potajno da radi, bez da se uopšte i uoči.“

Nemačka Služba za zaštitu ustavnog poretka još nema konkretnih dokaza da ti povratnici izvršavaju terorističke zadatke. Međutim, terorizam je već stigao u susednu Belgiju: terorista koji je u maju ubio troje ljudi u Jevrejskom muzeju u Briselu, navodno ke pre toga kao zatvorski čuvar „Islamske države“ mučio taoce. Nakon nemačke isporuke vojne pomoći u Irak, prema opštoj proceni, opasnost od napada je porasla. Čak i ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer ukazuje na „povećanu opasnost“ od napada u Nemačkoj.

Kako bi se taj problem srednjoročno rešio, stručnjaci zahtevaju više angažmana protiv radikalnog islama, prema uzoru na politički obrazovni rad na području desnog ekstremizma i programe za one koji se odluče da okrenu leđa neonacistima. Florijan Endres iz savetovališta za pitanja radikalizacije smatra da su škole te koje su prevashodno obavezne da bolje i više informišu učenike o temama poput islamizma, salafizma ili mržnji prema muslimanima: „Stalno uočavamo da ljudi koji su se orijentisali ka salafizmu, u suštini malo znaju i imaju malo iskustva kada je reč o religiji.“