Čoveku se žuri. „Nema vremena za gubljenje!“ Kristijan Zevin, koji je manje od tri sedmice na čelu Dojče banke, tako objašnjava radikalnu reformu za koju se zalaže. Istina je da je krajnje vreme da se nešto preduzme sa nemačkom finansijskom kućom broj 1.
Prethodne tri godine, za vreme Zevingovog prethodnika Džona Krajana, bile su godine dovođenja stvari u red. Ali stari teret bio je toliko veliki, te Krajanu nije pošlo za rukom da se ozbiljno pozabavi budućnošću banke. Dok je Krajan bio buldožer, Zeving bi trebalo da bude arhitekta nove Dojče banke.
- pročitajte još: Krhotine najuglednije nemačke banke
Sada bi moralo da se desi ono što je odavno trebalo: banka će se koncentrisati na poslove u Nemačkoj i Evropi. Poslovanje u SAD se smanjuje jer su slabe šanse u borbi protiv velikih kuća sa Vol strita. Čak i ako se kaže da to „nije povlačenje iz poslovanja u SAD“ – onda je to odlazak na rate. Kao što Folksvagen u SAD više nikada neće prodavati dizel-vozila, tako će ime Dojče bank tamo možda još stajati na nekim vratima, ali inače će (morati) da se kaže „baj, baj“.
Dakle sada preostaje domaće tržište. Nemačka, Evropa. Privatna lica i firme sada bi ponovo trebalo da budu u fokusu, kao i oni sa debelim novčanicima. U poređenju sa starim vremenima to je revolucionarno razmišljanje. Onaj ko je kao prosečan ulagač imao račun u Dojče bank o tome može mnogo toga da ispriča. Zato što su Nemci pomislili da su bolji od drugih, privatne mušterije su bile sklonjene u stranu. I zato što su radije hteli da budu tamo gde moćni američki konkurenti imaju svoj Eldorado. Banci je onda u jednom trenutku postalo nevažno poslovanje sa domaćim kompanijama.
Posledica toga je bila da nemačka gigantska banka više nije imala ponude kada je nemačkim kompanijama bilo potrebno finansiranje ili kada su se planirala velika poslovna udruživanja. A finansiranje preduzetnika srednje veličine – poznate kao okosnica nemačke privrede: Uf! To je tek bilo slabo. Previše posla, a mala zarada. Takav arogantan stav je Dojče bank gurnuo ka ponoru.
Sve to sada treba popraviti. Ali pažnja: upravo poslovanje sa nemačkim srednjim preduzetnicima su otkrile druge banke koje su veoma snažno usidrene u lokalnim sredinama: Komercbanka, kao druga po veličini privatna banka, koja je nakon svoje teške krize bila u potrazi za novim poslovnim prostorom. Dakle, u kompanijama niko ne čeka na savetnike iz Dojče banke.
U tom smislu Kristijan Zeving nema garanciju za uspeh – iako preduzeće poznaje kao svoj džep: pre dvadeset i šest godina je karijeru započeo u filijali u Bilefeldu. Ali Dojče bank i dalje ima problem sa cenama: ona je preskupa za ono što se na kraju od nje dobija. To jasno pokazuju i najnovije brojke.
- pročitajte još: EBRD - najviše novca za Srbiju
Velika reforma koja se najavljuje je pre svega skupa. Umesto prvobitno planiranih 500 miliona, upravni odbor sada već predlaže 800 miliona evra za restrukturiranje. To je skupa igra zbog planiranog ukidanja radnih mesta, pre svega u SAD.
Za reformu je potrebno vreme, koliko god Zeving gazio na gas. U njegovom okruženju će biti onih koji će hteti da stanu na kočnicu jednostavno zato što su demotivisani zbog slabih rezultata poslednjih godina.
Nazire li se svetlo na kraju tunela? Za dve godine Dojče bank će imati 150 godina. Hoće li tada biti na samrtnoj postelji – ili će slaviti novu snagu? Ne bih se kladio na ishod.