Nema tome ni tri godine, i tada je bila nedelja, prva nedelja u junu. Nemačka je upravo bila domaćin sastanka na vrhu zemalja G7 u bavarskom Elmauu i sve kamere su bile usmerene na taj mega-događaj.
A onda je eksplodiralo. U Frankfurtu. I pogodilo predsednika uprave Dojče banke. Anšu Jain, lukavi Britanac indijskog porekla morao je da ode. Na njegovo mesto došao je jedan drugi Britanac, Džon Krajan. On je bio nešto sasvim drugo od mladog Jaina. Taj zagriženi radnik u dvostrukom tornju banke brzo je stekao nadimak Mister Mrzovoljni. Krajana je doveo Paul Ahlajtner, predsednik Nadzornog odbora. Ta gospoda su se međusobno poznavala, međusobno su se cenila.
- pročitajte još: Velika kriza u Dojče banci
I Krajan se bacio na posao. Držao se po strani, mesecima nije bilo nijedne njegove novije fotografije. Britanac je dohvatio gvozdenu metle za čišćenje i prihvatio činjenicu da se suočava sa rekordnim gubitkom od skoro sedam milijardi evra. Strategija banke je promenjena, isto kao i gotovo čitava uprava. Uspeo je da savlada ogromne probleme, pre svega veoma skup pravni spor sa SAD. Trebalo bi se samo setiti jeseni 2016: bilo je tu reči o 14 milijardi dolara kazne, to bi banku odvelo u propast. U Berlinu se već raspravljalo o državnoj pomoći. Zasluga Džona Krajana je u tome što se najgore ipak nije dogodilo.
Čovek bez sreće
Krajan je neprestano tražio malo strpljenja: potrebno je vreme da se isprave svi ti silni gresi iz prošlosti. Ali i mnoge druge banke su grešile. I plaćale su milijarde za kazne. Samo – dok su druge, pre svega velike američke banke u međuvremenu već naveliko počele da zarađuju, Dojče banka nastavila je da pada sve dublje na međunarodnim listama. Svetski vrh, koji je nekada bio tu, pred očima bankara iz Frankfurta, definitivno je nestao sa horizonta.
Teško je reći ovako sa strane u kom trenutku je došlo do loma između Krajana i predsednika Nadzornog odbora Ahlajtnera. Verovatno nešto pre poslednjeg Božića, onda kada je postalo jasno da Krajan ni po treći put za redom neće uspeti da za banku izvuče dobit. Razlog za to su doduše bile poreske reforme Donalda Trampa, pa je od predviđenog plusa, ipak ostao samo minus. Ali to, kao i obično, nikoga ne interesuje. Ahlajtner je očigledno bio sveukupno nezadovoljan sa Krajanovim Performance, kako se to kaže u bankarskom svetu. Samo jedan primer: zbog Bregzita je potrebno preseliti 4.000 investicionih bankara iz Londona, većinom u Frankfurt. I šta je do sada urađeno? Malo, da ne kažem ništa. A nije ni čudo: ljudi koji rade na tom projektu u 90 odsto slučajeva su Britanci. A čovek odgovoran za to je: Džon Krajan.
Povratak izvoru?
Sad dakle ponovo jedan Nemac dolazi na čelo Dojče banke. I to jedan koji je još pre 30 godina kao učenik došao u filijalu te banke u Bilefeldu. Kristijanu Zevingu ne može se pozavideti na zadatku. Već i samo zbog toga što su veliki deoničari unapred mišljenja da je on suviše mlad za taj zadatak. To bi se teško nazvalo poverenjem u novog predsednika uprave. Jasno je da je tom kadrovskom odlukom predsednik Nadzornog odbora Ahlajtner izvršio promenu poslovne politike koja će imati posledica i po strateško pozicioniranje te banke. Dojče bank bi dakle trebalo da bude više „dojče“, nemačka? Manje investicionog bankarstva po čitavom svetu, više osnovnih bankarskih poslova na domaćem tržištu?
- pročitajte još: Godina sunovrata nemačkih divova
I upravo tu su zamke za novog čoveka. Ponovo će se trošiti i vreme i resursi za traženje nove strategije – i to sada kada konkurencija sve više odmiče. A ni to sa domaćim tržištem neće biti jednostavno: u Nemačkoj ima više od 1.600 banaka. Mnoge od njih već odavno dobro posluju sa malim i srednjim preduzećima, niko od njih nije čekao ljude iz Dojče banke. Pa i veliki koncerni odavno su pronašli neke druge banke da im finansijski pomognu u fuzijama ili preuzimanjima firmi.
Dojče banka, nekada nemačka ikona i gigant u svetu novca, samu sebe je odavno spustila na prosečne visine. Vrednost njenih deonica mogla bi se okarakterisati kao loš vic, od ugleda su ostale samo krhotine. Ta banka je u stvari kandidat da je neko preuzme, ali niko to sebi ne želi da natovari na vrat. Sledeći čovek koji bi trebalo da pokupi svoje stvari i ode jeste predsednik Nadzornog odbora Paul Ahlajtner. Dojče banka u ovakvom stanju nikome nije potrebna, a on je imao dovoljno vremena da to promeni. A šta je uradio osim što je stalno menjao direktore? U stvari ništa.