Petrovdanski dani: za sve je kriva politika | Politika | DW | 12.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Petrovdanski dani: za sve je kriva politika

Godinama uporedo traju dve manifestacije kojima u Srebrenici Bošnjaci i Srbi obeležavaju ratno stradanje svojih naroda. 12 jula, Srbi završavaju obeležavanje godišnjice stradanja sunarodnika u ovom kraju.

Dok se stradanje Bošnjaka u julu 1995. godine, okarakterisano kao genocid, obeležava na, tako reći međunarodnom nivou, stradanje Srba se obeležava više simbolično, uglavnom kulturno-zabavnim i verskim programom u kojem se pojavi poneki entitetski funkcioner. Mladen Grujičić, predsednik opštinske organizacije zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice kaže kako Srbi sami žale svoje žrtve.

Gedenktag für ermordete Serben in Zalazje

Mladen Grujičić

“Svedoci smo da je i ove godine kao i ranijih 11. jula, bar prema izveštajima medija, u Potočarima bilo nekoliko desetina hiljada ljudi, mada se vidi da je svake godine sve manje i manje. Srbi sami žale svoje žrtve zato što su realno prišli dokazivanju bliske istorije odnosno onoga što se u ratu dešavalo. Mi nismo u svet slali krivu sliku, izgubili smo taj medijski rat i teško da ćemo u desetinama narednih godina uspeti da dokažemo šta je stvarna istina“, kaže Grujičić i dodaje:

„Možda će zvučati grubo, ali Bošnjaci su nekako na svoj način ispromovisali stradanje svog naroda u Srebrenici i u svet poslali takvu sliku kao da su svi što su poginuli ili umrli prirodnom smrću od ‘91 do '95 godine ubijeni u tom jednom julskom danu. Strance zato i ne interesuje više ko je tu još osim Bošnjaka ginuo. Mi se i ne trudimo da im pokažemo i dokažemo svoje stradanje, jer Srbin je takav čovek koji po tradiciji sam oplakuje i žali svoje žrtve. Svaku satisfakciju dobijenu zloupotrebom mrtvih smatramo skrnavljenjem.”

Srbi neće da govore za medije

DW : Je li to razlog što nam je i na ovaj dan gotovo nemoguće naći sagovornika među srpskim porodicama nastradalih? Niko ne želi za javnost da govori o svojim žrtvama i osećanjima. Čak i oni koje lično poznajem izmišljaju stotine razloga da ne govor.

Grujičić: “Jeste sigurno. To je problem srpskog naroda koji svoj bol nosi u sebi, ne želi da ga deli sa drugima i priča o tome duboko ga potresa i zato se ne žele stalno na to vraćati i podsećati. Sa druge strane neki imaju loša iskustva sa novinarima, jer su njihove reči izokrenute, boje se zloupotrebe. Ovde u Srebrenici je to naročito prisutno pošto Bošnjaci imaju vlast. Ljudi radije ćute jer se plaše da se ne zamere. Onda neće dobiti mogućnost za zaposlenje, stipendiju detetu ili neku donaciju čemu se možda nadaju”.

Gedenktag für ermordete Serben in Zalazje

Dragan Cvjetinović

Do unazad dve-tri godine centralni parastos i drugi događaji, 12 jula u Srebrenici, stalno su bili predmet medijske hajke zbog međunacionalnih incidenata izazvanim prisustvom određenih grupa iz Srbije, postrojavanja Ravnogoraca itd. Situacija je sada drugačija, ali sa druge strane sada u Maršu mira kroz Srebrenicu prolazi kolona sa dvadesetak ratnih zastava, a da nije bilo ni jednog zvižduka ili uvrede, čak o tome niko i ne govori.

Tačno je to. Pre dve godine policija je skidala majice ljudima jer je na njima bio ispisan deo teksta srpske himne, jer to navodno nekog vređa. Mislim da je problem u tim našim institucijama jer su sigurno malo rigorozniji prema Srbima, nego prema Bošnjacima. Niko od nas i ne reaguje na te simbole koje nose niti se zbog toga žalimo policiji i od toga pravimo medijski slučaj. Sa druge strane se to koristi maksimalno često i neopravdano kako bi se istakla navodna neravnopravnost Bošnjaka ili obrnuto na drugim stranama Srba ili Hrvata, i u suštini mislim da iza svega stoji politika. Petrovdanske dane smo pokrenuli, ne da bi nekog provocirali već jednostavno da se odužimo barem malo onima, koji su dali živote da mi bolje živimo. Manifestacija traje pet dana i uglavnom su to kulturni sadržaji, sportski ili humanitarni sa tradicionalnim srpskim obredom sećanja na mrtve. Čini mi se da nekom smeta naša tradicija i običaji, i u svemu vide neku navodnu provokaciju“.

U ovim danima obeležavanja godišnjice, posebno je puno priče o potrebi da se Srbi suoče sa istinom, o potrebi povratka poverenja, pomirenju, suživotu ili življenju jednih pored drugih. Šta vi mislite o tome?

Toliko godina je prošlo od rata, živimo zajedno, radimo zajedno. U Srebrenici se ne pamti čak ni svađa na nacionalnoj osnovi, a kamo li nešto teže, znači pomirili smo se. Poverenje je ono čega nema i što je izgubljeno. Toga neće ni biti sve dok god je politika u sve umešana. Uveren sam da određeni krugovi vlasti na svim nivoima, od vrha države preko entiteta, kantona, opština do mesnih zajednica, svaki pokušaj uspostavljanja istinskog poverenja na neki način doziraju i kontrolišu, jer od toga zavisi njihov opstanak na vlasti.

Ovakve vlasti, političari i njihova politika bi otišla u nepovrat ako bi narod međusobno uspeo da povrati barem deo poverenja. Mislim da je tu srž svih problema i da nam je jedini izlaz u ekonomiji. Kada bi svi imali posla od kojeg bi smo mogli pristojno živeti sve manje bi ljudi imali vremena i razloga da razmišljaju o politici. Ovako nema posla, ljudi bedno žive, nervozni su i nekoga moraju da okrive za svoju nesreću. Politika to vešto koristi poturajući tim ljudima kao izvor svih njihovih problema i muka nekog ko se drugačije zove i drugačije moli Bogu. Ljudi to prihvataju ne videvši da su tako već godinama nasamareni. Mi u Srebrenici smo više puta pokazali da smo spremni na to nekakvo suočavanje sa prošlosti. Predložili smo da krenemo od npr. osnivanja jedne mešovite ili zajedničke komisije u kojoj bi sedeli Srbi i Bošnjaci, i koja bi imala zadatak da napravi tačan popis svih ljudi iz Srebrenice sa imenom i prezimenom, godištem i mestom kad je poginuo, gde je poginuo. Naišli smo na zid i odbijanje što je dokaz da se nešto krije.

Za sve je kriva politika

Dragan Cvjetinović je domaćin u spomen sobi srpskih žrtava. Ne krije da je bio borac: „Pušku mi je neko gurnuo u ruke, nisam je sam tražio. Da je nisam uzeo ja bih dobio metak, jer takva su vremena bila. Vojnik jesam bio, ali zločinac nikad i time se ponosim. Zato danas ne mogu da dobijem nikakav posao, a najlepše godine mladosti mi je uzeo rat. Za sve ovo kriva je politika i pokvareni političari. Žrtve su žrtve i treba poštovati i ceniti svačiju žrtvu, jer krv je krv i suza i na jednoj i drugoj strani je ista. Svaku majku jednako boli ako se njenom detetu nešto desi ma kako se ona zvala. Svedoci smo da to nije tako i da prvo žrtve imaju nejednak tretman. Srpske žrtve se ignorišu, a bošnjačke veličaju.

Za to smo i mi Srbi krivi, jer ja ne mogu da shvatim srpski narod u Srebrenici da niko neće pred medije da izađe i javno kaže jednom šta se desilo sa njegovim žrtvama, sa njegovim najmilijim. Svi beže od novinara, a znaju da pričaju po kafanama. U suštini, i među Srbima i među Bošnjacima, pojedince interesuje da se dograbe fotelja i para, a sirotinji kako bude“.