Na dan genocida poskupeo je benzin

„U kampu sa oko 200 holandskih vojnika u Potočarima vladao je potpuni metež. Hiljade muškaraca, žena, dece i staraca bilo je zbijeno poput sardina. Skoro da nije bilo medicinske pomoći, hrane, vode… Trajali su pregovori sa Ratkom Mladićem. Najednom je rečeno da će po muškarce doći kamioni. Svi smo znali da te ljude više nećemo videti“, seća se Rolf Karling tog vrelog 11. dana meseca jula 1995. Dok priča, njegove smeđe, duboko usađene oči, isijavaju rasejanost, a vrhovima prstiju je udarao čas po sopstvenoj nozi koja se klatila, a čas po rukohvatu stolice i kao da je tragao za nekim ritmom.

Kao transport Jevreja

Rolf je u Srebrenicu došao kao snimatelj jedne holandske medijske agencije. Pre toga je, sa kamerom na ramenu, snimajući rat u Jugoslaviji obišao Osijek, Vukovar, Sarajevo, Tuzlu… Ono što je doživeo danas posmatra kao prokletstvo svog dobro plaćenog posla, jer je doživljaj iz Potočara iz temelja promenio njegov život. „Gledaš kako ljude kao stoku utovaraju na kamione i onda ti se vraćaju slike nemačkog transporta Jevreja na istok i stvaranja novog životnog prostora. Odjednom si deo tih dešavanja i masovnih ubistava, a ne možeš ništa da uradiš protiv toga. Kasnije moraš da se boriš s tim“, nastavlja Rolf svoju priču o srebreničkom infernu.

Bio je, kaže, svestan šta će se dogoditi i u diskusiji sa holandskim plavim šlemovima je insistirao na tome da se Bošnjaci ne smeju izručiti. No, do generala Tomasa Karemansa se nije moglo doći u tim trenucima. Rolf Karling danas misli da je izručenje Srebreničana bio postupak utemeljen na strahu za sopstveni život. I to što je posle isti taj general odlikovan, smatra on, velika je sramota. „Mene bi takvo odlikovanje ugušilo, kada bi mi ga kao generalu Karemansu stavili oko vrata. To nikako ne ide. On je tada morao da zahteva od NATO da napadne“, govori Karling rezignirano.

Benzin poskupeo

Tog 11. jula se još mnogo toga dogodilo u životu Rolfa Karlinga. Napustio je Srebrenicu i imao je sreću da se istog dana ukrca u vojni transporter za Holandiju, koji je sleteo u vojnu bazu blizu Haga. Seo je u taksi i krenuo ka svom amsterdamskom stanu. „Kada sam ušao u taksi vozač mi je pričao o svom problemu. Mučilo ga je to što je gorivo poskupelo za oko dva centa. Rekao sam mu da zaustavi auto. Bacio sam mu 10 guldena i izašao na ulicu. I tu sam već bio gotov“, priseća se on.

Nakon toga su usledile dve godine potpunog psihičkog kolapsa kamermana Karlinga. Proveo ih je zatvoren u svom stanu. Više nije, kako kaže, mogao da nađe zajednički jezik sa spoljnim svetom. Na insistiranje prijateljice je, nakon više od dve godine, zatražio profesionalnu pomoć psihijatra. Holandski lekar je uspeo da ga vrati u život koji je postao posve drugačiji. „Terapija je trajala više od godinu dana i ja sada samo funkcionišem“, opisuje on svoje sadašnje stanje.

Rolfov povratak u život

Iz Amsterdama se na nagovor sestre vratio u Duizburg, gde je negovao svog bolesnog oca. Bio je nezaposlen. Kasnije je uspeo da se zaposli i radi samo noćne smene. Potom je ponovo četiri godine bio bez posla. „Kada ništa ne radiš postoji opasnost da trauma ponovo izroni. Međutim, video sam da ima i slabijih od mene. Pozajmio sam od sestre 10.000 evra i kupio kombi kojim sam iz supermarketa počeo sakupljati hranu koju oni bacaju iako je ona i dalje upotrebljiva. Mi to sakupljamo, sortiramo i delimo. Danas imamo četiri vozila. Jedno od njih je i pokretna ambulanta koja se brine za zavisnike od alkohola i narkotika“, pojašnjava Karling strukturu udruženja Građani za građane koje je osnovao 2007. godine.

U ovom udruženju danas radi 25 volontera. Oni sedmično obezbeđuju hranu za 3.000 do 5.000 ljudi u nevolji. Među njima je najviše Roma iz Bugarske i Rumunije, a ima i Nemaca, Rusa, Čečena… Udruženje Građani za građane trenutno ima mnogo posla i trebalo bi mu, kaže Rolf, dvostruko više volontera. Danas se aktivno bavi i borbom za prava Roma i azilanata u Nemačkoj.

Povratak?

Danas 53-godišnji Rolf još uvijek čuva kameru kojom je snimao ratove na Balkanu. U Srebrenici je ovaj svršeni student Fakulteta za film i televiziju u Minhenu poslednji put gledao kroz objektiv svoje kamere. Deo njegovog svakodnevnog imidža je maskirna jakna koju je dobio od jednog holandskog vojnika u Srebrenici. Od nje se nikada ne odvaja i ona mu je, kako kaže, neka vrsta amajlije.

Mora se, veli, još jednom vratiti u Potočare, na mesto na kojem su počeli njegovi problemi. On misli da će tim činom uspeti da pronađe bilo kakvu formu duševnog mira. Nekadašnjem dobro plaćenom i školovanom kamermanu ostao je još samo film koji stalno vrti u glavi. „Noću kada se probudim vidim lica žrtava koje vrište. Te slike nikada ne nestaju“, završava Rolf svoju priču za DW. Film u glavi, međutim, nikada se ne završava.