Oružje odlazi svojim putem | Politika | DW | 26.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Oružje odlazi svojim putem

Dugoročne posledice isporuke oružja teško da mogu da se pretpostave, kaže istoričar i politikolog Tomas Špekman. U intervjuu za DW on podseća da je Zapad već naoružavao mudžahedine, Argentinu ili pobunjenike u Čadu.

DW: Nemačka vlada želi da isporuči oružje Kurdima u Iraku, kojima preti opasnost od terorista Islamske Države (IS). Mnogi se pribojavaju da bi oružje moglo da završi u pogrešnim rukama. Da li su vam slični primeri poznati?

Tomas Špekman: Protivnici isporuke oružje kao primer rado navode Avganistan. Nakon dolaska sovjetskih snaga u tu zemlju 1979. godine, pojedine zapadne zemlje su odlučile da isporuče oružje mudžahedinima koji su se borili protiv sovjetske okupacije. Postoje teze da je to oružje kasnije došlo u ruke talibana i Al Kaide, i sa vremenskim zakašnjenjem bilo upotrebljeno protiv Zapada. Ja bih tu napravio razlike: Kada su talibani i Al Kaida postali neprijatelji Zapada, prema ocenama stručnjaka, većina tog oružja više nije bilo upotrebljiva, pre svega oružje visoke tehnologije, kao što je ručni protivavionski raketni bacač. Kod kompleksnijeg oružja nije sigurno ni da li na terenu postoji znanje za njegovim rukovanjem, kako bi ono duže vremena moglo da se koristi. Naravno postoji i oružje sa dužim rokom trajanja, kao što su obične puške ili mitraljezi.

DW: U kojim slučajevima su isporuke oružja imale „željenog“ efekta?

Špekman: Osamdesetih godina u Čadu su se Francuska i SAD sukobile sa libijskim vlastodršcem Moamerom el Gadafijem. Zapadne snage su pomagale pobunjenike u Čadu vojnom obukom i oružjem u borbi protiv vladinih snaga koje je podržavao Gadafi. Pobunjenici su dobili podršku od francuskog vazduhoplovstva. Godinu dana nakon što je izbio sukob, predsednik Čada je bio svrgnut. U tom sukobu i Gadafi je imao gubitke – protivtenkovske rakete nemačko-francuskog tipa Milan uništile su na stotine tenkova libijske armije. Te iste protivtenkovske rakete sada bi mogle da budu isporučene i Kurdima u Iraku.

DW: Ali nije rečeno, da bi na severu Iraka scenario mogao da bude isti kao tada u Čadu?

Špekman: Ne. Ali tu dolazimo do problema, koji bih želeo da pojasnim jednim drugim negativnim primerom: 1982. godine bio je Folklandski rat. Argentinski vojni režim godinama unazad je od strane SAD i Francuske bio snabdevan najmodernijim naoružanjem. Tek sa tom pomoći se stvorila mogućnost za pohod na britansku prekomorsku teritoriju Folklandska ostrva. Oružje je u tom ratu iskorišćeno i nanelo je najteže gubitke britanskoj kraljevskoj ratnoj mornarici posle Drugog svetskog rata. Da su Vašington i Pariz to ranije znali, sigurno ne bi odobrili isporuku oružja Argentini.

To znači: u principu je teško predvideti šta će se sa tim oružjem desiti kasnijih godina. Isporuka oružja, kao indirektna intervencija u sukobe, u tom smislu može da se uporedi sa direktnom vojnom intervencijom. Ali teško je znati da li će biti željenih rezultata. Nerealno je verovati da je moguće osmisliti spoljnu i bezbednosnu politiku koja tačno predviđa kakve posledica će današnje akcije imati u narednim godinama.

DW: U kojoj meri isporučioci mogu da utiču na to šta će biti sa oružjem koje su ustupili?

Špekman: To između ostalog zavisi od vrste oružja. Kod onih jednostavnijih, kao što je kalašnjikov, malo je mogućnosti za kontrolu. Drugačije je sa zahtevnijim sistemima. Za njih su uvek iznova potrebni specijalni rezervni delovi, koje nije lako dobiti na međunarodnom tržištu oružja. Neisporukom rezervnih delova može da se uspostavi određena vrsta kontrole tih sistema naoružanja. U komplikovane oružane sisteme često se ugrađuju mehanizmi pomoću kojih na njih može da se utiče spolja. To je kao neka vrsta ugrađenog osiguranja.

DW: Aktuelne planove nemačke vlade o isporuci oružja neki vide kao rušenje tabua.

Špekman: Sumnjam da je to zaista rušenja tabua. U nemačkoj istoriji već je bilo sličnih slučajeva. Naprimer za vreme spomenute sovjetske okupacije Avganistana, bez obzira što su tadašnje nemačke isporuke mudžahedinima bile gas-maske, uređaji za noćno osmatranje, ćebad ili šatori. Mislim da je uzbuđenje zbog navodnog rušenja tabua uglavnom zastupljeno u medijima. Jednostavno se zaboravilo da je sličnih oblika pomoći bilo i ranije.

*Tomas Špekman je istoričar i profesor političkih nauka. Predaje na univerzitetu u Bonu, na Institutu za političke nauke i sociologiju.