Opasno ograničavanje Šengena

DW: Za zemlje Šengen zone uskoro će biti lakše da pooštre kontrolu svojih granica, pre svega u hitnim slučajevima. Tu odluku objavila objavila je evropska komesarka Cecilija Malmstrem. Da li je to kraj Šengenskog sporazuma?

Ska Keler: „Možda i nije kraj, ali u svakom slučaju postoji opasnost da se tom odlukom ograniči Šengenski sporazum i da se polako potkopa sloboda putovanja za građane Evropske unije.“

Po novom dogovoru, već postoji mogućnost da pojedinačne države uvedu kontrolu granica zbog događaja koji su već planirani ili van kontrole – poput prvenstva u fudbalu, ili terorističkog napada. Zašto je ta reforma potrebna?

„Ceo taj spor dospeo je na svetlost dana tokom 'Arapskog proleća', kada su migranti stigli u Italiju, tamo su dobili papire i odatle otišli u Francusku. Tako je otpočeo veliki sukob. Raspravljalo se o tome ko uopšte sme da nastavi putovanje i da li je neophodna reforma Šengenskog sporazuma. Evropska komisija je u početku predlagala da se taj sporazum posmatra kao zajedničko dobro i da se odluke o zatvaranju granica donose na evropskom nivou. Mi, stranka Zelenih, smatrali smo da je to dobar stav i podržali smo taj predlog. Nažalost, novom odlukom propisi se vraćaju unazad. Komisija dobija donekle veću ulogu, zato što mora da nadgleda mere koje preduzimaju države-članice. Međutim, sada će se ubaciti novi razlozi za zatvaranje granica, naprimer, ako druga članica Šengen-zone ima velike nedostatke u graničnoj kontroli. To je veoma maglovit kriterijum, koji može da znači sve, ali i ništa.“

Ali na to moraju da pristanu sve zemlje, a poslednju reč i dalje ima Evropska komisija. Zar to nije dovoljno osiguranje da se ove odredbe za hitne slučajeve neće zloupotrebiti?

„Prošlosti je već pokazala da se granične kontrole uspostavljaju vrlo brzo, a razlog ne mora da bude neposredna opasnost. Dovoljan povod bila je poseta pape ili fudbalska utakmica. A sada više ne postoji efikasan mehanizam da se tako nešto spreči. Na kraju krajeva, države članice imaju kontrolu i mogu da odluče o tome da li će zatvoriti granice.“

Nemačka je odlučno stala iza novih odredbi za hitne slučajeve, a ta zemlja se ne nalazi na granici šengen-zone i, za razliku od Grčke i Italije, u nju ne stižu čamci sa hiljadama izbeglica. Možete li nam objasniti, zbog čega je Nemačka podržala nove propise?

„Mislim da je stav Nemačke prilično licemeran. Kada je Danska pre dve godine pooštrila kontrolu svoje granice prema Nemačkoj, to je izazvalo pravu buru negodovanja. Pobunio se i nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih. Svi su smatrali da taj potez Danske nije u redu, da se to ne sme. Ali nemačka vlada uvek rado učestvuje kada na red dođu planovi da se pooštri kontrola granica.“

Šta ova odluka predstavlja za izbeglice koje stižu u Evropu?

„U principu, to znači da izbeglice mogu da se koriste kao argument za zatvaranje granica. Kriterijum – da u određenoj zemlji postoje propusti u kontroli granica – već je ispunjen kada u zemlju stigne mnogo migranata, kao što je to slučaj u Grčkoj. To zatim može da se upotrebi kao argument da se pooštri kontrola granica u Nemačkoj. To ima loše posledice za izbeglice, jer i će i Grčka pokušati da drži ljude van svoje teritorije.“

Da li su talasi izbeglica u pravcu Evrope zaista toliko porasli od početka „Arapskog proleća“?

„U Evropu dolazi samo mali procenat od svih izbeglica na globalnom nivou. Negde oko devet odsto. Većina njih se zadržava u drugim regionima, na primer u Pakistanu ili u zemljama koje se graniče sa Sirijom. Evropa nije glavni cilj doseljenika i izbeglica. Ne možemo prosto da kažemo da se prema nama kreću masovni talasi migracije.“

Komešanje trenutno izaziva vest iz Italije: vlasti su tamo dale izbeglicama iz Afrike po 500 evra, privremenu dozvolu boravaka – i navodno ih savetovale da putuju u Nemačku. Italija priznaje da je dala novac, ali ne i da je izbeglice uputila da odu u Nemačku. Zvanični Rim je navodno spreman da ponovo prihvati te izbeglice. Šta može da učini Evropski parlament protiv takvog ophođenja sa ljudima?

„Manji je problem to što se izbeglice pojavljuju u Nemačkoj, a veći to što se Italija nije pobrinula za njih i što ih je jednostavno izbacila na ulicu. To nam ponovo pokazuje da evropski sistem za dobijanje azila gotovo i nije regulisan, iako postoje pravne smernice koje kažu da i italijanske vlasti moraju da se pobrinu za izbeglice. Verujem da evropske institucije moraju da vrše veći pritisak na Italiju, da bi sprovela tu politiku. Italija mora da bolje vodi računa o izbeglicama, a ne da ih jednostavno pošalje dalje.“

Autori: Friderike Vintgens / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković