Neslavno ćutanje | Politika | DW | 16.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Lični stav

Neslavno ćutanje

Koliko će Evropska unija još da dopušta da je Ankara provocira, pre nego što se zemlje-članice dogovore o zajedničkoj reakciji? Kap je odavno prelila čašu, smatra Aleksander Kudašef.

To je jednostavno, nažalost, veoma jednostavno: u borbi, izbornoj borbi za novi ustav, turski predsednik puca na sve strane: vređa, polemiše, napada bez ikakve mere, nepristojno i bez diplomatske uzdržanosti – nemačku kancelarku, čitavu Nemačku, Holandiju, Evropsku uniju, Evropljane u celini. A u pozadini, njegovi ministri aplaudiraju i skandiraju na istu melodiju, u kakofoniji optužbi i agresivnih insinuacija. Nema dana da Erdogan ponovo nešto ne lupi i svesno uvredi druge političare i druge zemlje. U tome ne može da ga stigne ni Donad Tramp sa svojim tvitovima.

A reakcije? Većina njih pravi se da ne čuje. Jedni provokativne tirade objašnjavaju Erdoganovom slabošću, drugi pak kažu da se ne bi trebalo nadati da će se sa završetkom kampanje odnosi ponovo normalizovati, a treći opet da je diplomatska uzdržanost jedina prava forma umerenog reagovanja. I zbog toga, a na nezadovoljstvo naroda, samo retko dolazi do žestokih verbalno izraženih stavova. U izražavanju jasnog stava prednjači nemačka kancelarka Angela Merkel koja je, na kraju krajeva, izrazila i solidarnost sa Holandijom. Ipak, bili bismo zahvalni da saznamo da li će nemačka vlada na duže staze da dozvoli fašistička i nacistička poređenja.

Kudascheff Alexander Kommentarbild App

Aleksandar Kudašef, DW

Bilo bi dobro da Turci kažu NE

Od Evropske unije, u koju Erdogan još uvek želi, iz predostrožnosti se ne čuje ama baš ništa. Dobro, ne živi u svim zemljama EU toliko Turaka, kao što je to slučaj sa Nemačkom, Holandijom, Austrijom ili Francuskom, u kojima delom živi već treća i četvrta generacija. Ali iz Brisela se barem očekivala retorička podrška napadnutim zemljama. Bilo kako bilo, Evropski parlament će verovatno odlučiti da obustavi pregovore o priključivanju s Turskom, ali ti pregovori u stvarnosti i ne postoje, i praktično su već odavno obustavljeni. Postojeći status kvo se dakle neće promeniti. Turska pak želi brzo (ponekad i ne baš), u EU. A Evropska unija pregovara da bi pregovarala – ni o čemu – kako bi omogućila pristupanje. Ipak, veoleli bismo da čujemo neku zajedničku, solidarnu reakciju na te napade.

Erdogan provocira kao kakav slabić. On krši diplomatska pravila, a sve s ciljem da od jedne sekularne republike napravi orijentalnu despotiju. Pritom se nada da će Turci stati iza njega i njegovih ispada. Samo, bilo bi dobro (iako se ne može verovati anketama) da Turci kažu ne Erdoganovom zahtevu za više vlasti, njegovoj predsedničkoj diktaturi. To bi bilo lepo za Tursku, za Turke i za Evropsku uniju.

U svakom slučaju, odnosi između zemlje na Bosforu i Evropljana, a posebno Nemaca, neće se tako brzo ponovo smiriti. Erdoganovi ispadi bacaju zaslepljujuće svetlo na možda ipak ne tako snažnog čoveka u Ankari. I ko uopšte želi nešto da ima s tim predsednikom i njegovim političkim ponašanjem nakon referenduma? Erdogan to oseća i već koketira s mogućim novim strateškim partnerima. Ali Evropska unija mora hitno da odluči da li će ipak da izađe sa zajedničkim stavom u odnosu na Erdogana, umesto da rije njuškom po – više ne tako diplomatskom parketu.

DW.COM