Mona Liza sa Staljinovim brkovima | Mozaik | DW | 29.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Mona Liza sa Staljinovim brkovima

Rezolucijom Informbiroa Titova Komunistička partija izopštena je iz društva partija pod patronatom SSSR. Pisac Bora Ćosić pamti trenutak kada su tetka i teča došli na radnu akciju da ga obaveste da ništa više nije isto.

DW: Imali ste lopatu u rukama kada se na gradilištu u Beogradu zaustavio automobil iz kojeg su izašli vaši rođaci da bi vam rekli da je Staljin od idola i prijatelja Jugoslavije postao neprijatelj. Zašto je bilo toliko važno informisati jednog šesnaestogodišnjaka o radikalnoj promeni državne politike?

Bora Ćosić: Taj deo moje porodice me je štitio. Moj teča je bio oficir. Oni su shvatili da će biti velike reakcije na Titovo odbijanje Rezolucije Informbiroa. Bilo ih je strah da ću slučajno negde nešto pogrešno da kažem ili da se izjasnim. Kako sam bio na toj radnoj akciji preko puta, u Novom Beogradu, dojurili su da me upozore.

Kako je građanima objašnjeno, zašto je došlo do tog raskida?

Jednostavno im je objašnjeno da je to pritisak jedne velike sile. Sovjeti su tada imali veliki autoritet pobednika Drugog svetskog rata i osloboditelja velikog dela Evrope. Vrlo je važno da su učestvovali i u oslobađanju Beograda. Partizani koje sam ja video tada, bili su skoro bosi i bez ruskih tenkova to se ne bi ostvarilo. Za mene je zanimljivija psihološka strana tog raskida, jer mimo te čitave političke elite u Jugoslaviji, u srpskom narodu je bilo, mimo politike, prisnosti s ruskim narodom. Recimo, ja sam u detinjstvu u Beogradu susretao mnogo Rusa koji su bili čak i emigranti. Bili su deo našeg društva. Družio sam se u ranim godinama s devojčicama Ruskinjama. Moja majka se družila s gospođama koje su takođe došle iz Rusije, pa su uvele stvari koje su za Beograd bile novost, poput izrade abažura. Moja profesorka klavira bila je Ruskinja. Bilo je mnogo  profesora i inženjera koji su pomagali građanstvu. Sa svim tim emocijama bilo je teško preko noći prekinuti odnose, bez obzira na političku stranu.

Staljin je odjednom pokazivan kao negativac. Kako je to predstavljeno ljudima? Staljinove i Titove fotografije su, do tada, jedna uz drugu stajale na zidovima učionica.

Da, to je bilo kao nožem presečeno. Zato su se moji rođaci i brinuli kako ću ja to da primim. Ali moram reći da to nije bilo baš tako da je Staljin odmah bio „kao izbrisan“. Godine 1961. sam radio u reviji „Danas“. Hteli smo da objavimo jedan poznati kolaž koji prikazuje Mona Lizu sa Staljinovim brkovima, ali nam nisu dozvolili da to objavimo. Prošlo je 13 godina i još uvek je bilo te snishodljivosti i opreza.

Rekli ste da je vaša učiteljica klavira bila Ruskinja, vaši prijatelji, učitelji… Šta se s njima događalo u ta dramatična vremena?

Nisu dirali starije ljude poput moje profesorke klavira ili čuvene balerine Nine Kiršanove. Neke druge ruske intelektualce – sećam se svog zubara i jednog fotografa koji je radio poznate fotografije za agenciju Putnik – su izbacili iz zemlje. Morali su da odu u Argentinu. Bilo je slučajeva tog oštrog ponašanja.

Da li je bilo promene tumačenja uloge Sovjetskog saveza u Drugom svetskom ratu?

Apsolutno ne! Ovo što se sada događa tamo (u Srbiji, prim.aut.) i u Hrvatskoj, taj pokušaj promene istorijskog toka, toga nije bilo. Ruski doprinos pobedi Saveznika bio je i ostao nesumnjiv. Drugo pitanje u celom tom raskidu bilo je pitanje Informbiroa i informbiroovaca koji nisu mogli da se odvoje od uticaja boljševičke partije i Staljina. Tada je došlo do logora na Golom otoku. To je bila vrlo loša strana stvari koja je bacila malu senku na istorijski trenutak u kojem je Tito raskinuo sa Staljinom.

S vremenom, saznalo se za Staljinove gulage, brutalne obračune s neistomišljenicima i narod je promenio mišljenje o njemu. No i Tito je sprovodio slične obračune, baš s informbiroovcima. Na kraju, lokacija političkog logora Goli otok i danas je zanimljiva stranim dokumentaristima kao glavni dokaz Titove antidemokratije. Kako ste se vi suočili s tim?

Nažalost, jedan moj rođak je tamo skončao samoubistvom. To je bila senka na našoj porodici koja je, inače, bila uz tu novu Titovu vlast. To je malo uzdrmalo tu našu monolitnost.

Postoji zapravo kontradikcija između zvaničnog tumačenja i onoga što se događalo na terenu. Kažu da je Tito raskrstio sa Staljinom, zato što je želeo da liberalizuje Komunističku partiju, a onda je Goli otok napunio političkim neistomišljenicima.

Gledajte, Tito je bio boljševik od rane mladosti. To ne može da se promeni preko noći. Učinio je korak da svoju zemlju zaštiti od tutorstva grandiozne svetske sile, ali metoda i sistem su mu bili delomično boljševički. Ta diskrepanca je u njemu i svim revolucionarima. Od Robespjera, pa nadalje. Oni su za ravnopravnost i slobodu, no dolazi do trenutaka kada ukidaju upravo slobodu i ravnopravnost.

Možete li da zamislite kako bi Jugoslavija zapravo izgledala da nije došlo do tog sukoba i izbacivanja iz Informbiroa? Koliko je zapravo profitirala na tome, s obzirom na to da je morala da se okrene ka Zapadu?

To je bio veoma važan trenutak u kojem je Jugoslavija počela da se razlikuje od Rumunije, Albanije, Bugarske… Bili bismo poput tih zemalja, bez onog otvaranja prema svetu i Evropi koji smo doživeli šezdesetih i sedamdesetih godina. Moja generacija pisaca i umetnika od toga je veoma profitirala. Ne samo zbog toga što su ljudi dobili pasoše da mogu da idu napolje, , već su mogli i da ostvare svoje umetničke poduhvate. Naravno, sve do Titove smrti bilo je trenutaka opresije. Moja knjiga je jedno vreme bila zabranjena, pa onda i predstava koja je po njoj rađena. Ali to je bilo mnogo manje oštro i grubo od onoga što se događalo u Rumuniji ili Poljskoj.

A danas, kako gledate na zemlje nastale raspadom Jugoslavije. Uočljiv je taj sentiment prema navodno slobodnom društvu, socijalnoj sigurnosti, razvoju. Jugoslaviju ste kritikovali, na kraju, bili ste i žrtva cenzure. Ali kako je danas?

Mnogo sam kritičniji prema sadašnjim državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Obično od pisaca očekujemo nekakve velike reči i recepte, a vi ste svedok vremena, zbog čega i sada razgovaramo. Mislite li da na ovim našim prostorima koje zovemo regijom, dolaze neka bolja vremena?

U to stvarno nisam siguran. Sve je krajnje neizvesno, jer nema pravih lidera koji bi bili spremni da se odupru jednoj retrogradnoj politici koja se događa u Srbiji i Hrvatskoj. To je osnovno. Ima dosta intelektualaca, pisaca i novinara koji imaju drugo mišljenje i odupiru se. U Hrvatskoj postoji sloboda izražavanja i postoji prostor za ljude koji se svakodnevno izražavaju protiv politike. Niko ih ne zatvara i niko ih ne goni. Ali pitanje je efekta. Ljudi su manje-više spremni na kompromis, ćute. U celoj Evropi sredstvima parlamentarne demokratije dolaze loši ljudi na vlast.

Pre sedam godina upozorili ste na latentnu opasnost od nacionalizma i ekstremizma. Da li je ta opasnost i dalje latentna?

To nije više onaj nacionalizam u vreme rata, Miloševića. To je više jedno srozavanja svih mogućih parametara; od ekonomije do obrazovanja. Univerzitet u Zagrebu nekada je bio nešto sasvim drugo. Puno je trulih stvari u svim područjima i Hrvatska nije jedina „trula Danska“ u Evropi.

Te 2011. godine, kada vam je uručena ugledna nemačka književna nagrada Štefana Hajma, rekli ste da moramo da prestanemo da razmišljamo u kategorijama „Istoka“ i „Zapada“. Kako?

Da, sada se opet postavlja pitanje gde je Istok, a gde je Zapad. Događaju se vrlo relativne stvari. Kao ta da, recimo, jedna gospođa Merkel, po mom mišljenju, pripada onoj drugoj levljoj strani u odnosu na partiju koju vodi.

Bora Ćosić, jedan od najvažnijih književnika bivše Jugoslavije, rođen je 1932. godine u Zagrebu. Odrastao je, školovao se i radio u Beogradu, koji je napustio 1992. godine u znak protesta protiv ratne politike Slobodana Miloševića. Živeo je u Berlinu, a sada živi u Hrvatskoj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android