Valter brani Jugoslaviju | Mozaik | DW | 28.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Istorija

Valter brani Jugoslaviju

U aktuelnim žongliranjima Beograda između Zapada i Rusije dobar deo vladajuće političke elite Srbije neće ni primetiti da je u kobni i slavni vidovdanski niz istorijskih događaja udenuto i Titovo „njet“ Staljinu.

Josip Broz Tito 1949. u Beogradu

Josip Broz Tito 1949. u Beogradu

Poljsko banjsko mestašce Šklarska Poremba danas ima svega nekoliko hiljada duša. Ono je 1947. imalo zakazan sastanak sa velikom istorijom. Tamo se rodilo čudovište narodski nazvano Informbiro.

Dve godine nakon pobede saveznika nad Hitlerom sovjetski diktator Josif Staljin je tražio način da odgovori na Maršalov plan kojim razrušena Nemačka, ali i niz drugih zemalja na osnovu pomoći u razvoju imaju trajno biti u američkom zagrljaju. Trebalo je opet okupiti komuniste pod svojim žezlom. To je bilo vreme formiranja dva neprijateljska tabora oko Moskve i Vašingtona. Na prvi pogled mesto Jugoslavije na istoku nije bilo sporno. A onda je došla 1948.

Sastanak u poljskoj varoši

Staljin se prvo dosetio da je 1943. raspustio Komunističku internacionalu (Kominterna) kako usred rata ne bi morao objašnjavati savezničkim Amerikancima i Britancima zašto podstiče revolucionarnu smenu vlasti u njihovoj interesnoj sferi, dok mu oni isporučuju oružje i opremu.

Kominterna, nastala 1919. Lenjinovom inicijativom, bila je još od tridesetih godina prošlog veka ogromna mašinerija za staljinističko upodobljavanje svih komunističkih partija sveta. Posle Drugog svetskog rata situacija se promenila. Sada je Staljin morao da upodobljava cele zemlje koje su mu dopale kao ratni plen. Zato je pre svega tražio formu za okupljanje i ideološko usmeravanje svog povećanog carstva čije su se granice ratom pomerile na zapad, do srca Evrope. Osim toga, Hladni rat je zahtevao precizno orkestriranje istočnog bloka u nastajanju.

Tako je  septembra 1947. došlo do prvog okupljanja Informbiroa u rečenom mestašcu u Poljskoj.

Tito i Kominterna

Josip Broz koji pre 1934. nije bio poznat kao Tito već kao Valter radio je u sekretarijatu balkanske sekcije Kominterne pa je 1935. po dužnosti učestvovao na poslednjem zvaničnom zasedanju te organizacije u Moskvi. Ispred Josipa Broza u jugoslovenskoj komunističkoj hijerarhiji bili su Milan Gorkić i Vladimir Ćopić, obojica docnije pogubljeni u Staljinovim čistkama, ali i Blagoje Parović koji je život dao za špansku republiku. To znači, da je Tito u trenutku osnivanja Inforbiroa znao kako moskovski hotel Luks proždire komuniste iz raznih zemalja sveta. U Staljinovim čistkama ubijeno je 600 Jugoslovena.

Bildgalerie Rote Kapelle

Na prvi pogled mesto Jugoslavije na istoku za Staljina nije bilo sporno. A onda je došla 1948.

Tita je 1937. Kominterna kao čestitog staljinistu postavila na mesto koje je ostalo za Gorkićem. Ni Tito nikada nije mogao biti sasvim siguran da li će se živ vratiti iz Moskve. Taj strah se ne zaboravlja. Deset godina kasnije situacija je potpuno drugačija. Tito je premijer nove Jugoslavije, ali – što je važnije – ima ozbiljnu armiju, čije su jezgro činili prekaljeni gerilci. Svi oni su imali samosvest pobednika i dinarsku drčnost.

Staljin je najpre mislio da će i sam profitirati od Titovog uspeha. Na početku je tako i izgledalo. Prvo sedište Komunističkog informativnog biroa, tako je odlučeno u Poljskoj, bio je Beograd. Zvanična skraćenica za ime ove organizacije je bila Kominform, ali se ustalila oznaka Informbiro.

Informbiro na Slaviji

Za prvi susret komunističkih funkcionera iz Sovjetskog saveza, Rumunije, Bugarske, Čehoslovačke, Poljske, Mađarske, Italije i Francuske na Slaviji je izgrađen hotel. Decembra 1947. tema je bila osnivanje redakcije lista kao zvaničnog organa organizacije. Sovjetski novinari koji su imali nalog da pomognu pri osnivanju biltena bili su smešteni u prostorijama Borbe. No, prvobitna idila je bila privid. Još uvek nisu bili zaboravljeni Titovi grehovi iz rata, kada je protiv Staljinove volje osnivao Jugoslaviju i partizanskom otporu svesno davao karakter revolucije. Te 1947. se tome pridodao greh zvani Balkanska federacija. Bugarski komunistički lider Georgi Dimitrov i Tito razradili su plan federalnog ujedinjenja dve države, kojoj bi se potom priključile i zemlje poput Albanije i Grčke.

Hotel Lux in Moskau

Hotel Luks u Moskvi: Josip Broz je znako kako to mesto proždire komuniste iz raznih zemalja sveta

Staljin je zvanično smatrao da je to „prerano“. Nezvanično mu se najverovatnije nije svidela mogućnost da bi između crnomorske i jadranske obale možda bilo previše divizija koje nisu pod njegovom kontrolom. Osim toga, imao je glavobolju sa Zapadom oko Titove podrške levoj strani u grčkom građanskom ratu – Narodnooslobodilačkoj vojsci Grčke (ELAS). Ali i sa Titovim teritorijalnim ambicijama sažetim u parolu „Trst je naš“.

Iza svega toga je bilo pitanje svih pitanja: Da li pored Velikog gazde može postojati još jedan gazda? Titova želja da jugoslovenski komunisti budu ravnopravni već se u Staljinovim očima pretvarala u pobunu. Treba reći da su ideološki razlozi u prvo vreme bili izmišljeni. Kolektivizacija i industrijalizacija po sovjetskom modelu u Jugoslaviji je do sukoba sa Moskvom sprovođeni po sovjetskom modelu i to na rigidan način.

Staljinovo pismo

Marta 1948. u Beograd je stiglo Staljinovo pismo. On iznosi teške optužbe na račun jugoslovenskih komunista. Oni u aprilu odbijaju rukoljub i posipanje pepelom po glavi. Već je izvesno da će doći do otvorene konfrontacije. Staljin saziva zasedanje Informbiroa. Poziva jugoslovensku delegaciju, ali i Tita da uoči Vidovdana dođu u Bukurešt. Tito zna za jadac još od svojih dana u Luksu. Jugosloveni neće učestvovati na sastanku, ali će biti najvažnija tema. Na početku nije sve išlo po Staljinovom planu. Nisu se pojavili Poljak Gomulka i Bugarin Dimitrov, dok je Rumun Dež počeo postavljati neugodna pitanja. Sve je presekao čovek od apsolutnog Staljinovog poverenja, Andrej Ždanov.

Poznati promoter socrealizma i funkcioner kojem je bila poverena odbrana Lenjingrada rekao je da Sovjeti imaju pouzdane informacije kako je Tito „eksponent imperijalističkih sila“. Potom je usvojena rezolucija „O stanju u KPJ“ posznata kao Rezolucija Informbiroa. Ona samo varira teze iz Staljinovog martovskog pisma. Poziva se na smenu jugoslovenskog partijskog vrha.

Brutalna defanziva Titovog tima

Između Staljinovog pisma i Rezolucije već je došlo do talasanja među jugoslovenskim komunistima. Jedan od najbližih Titovih saradnika Sreten Žujović Crni usprotivio se odgovoru jugoslovenskih komunista koji je u aprilu sastavio Milovan Đilas. To je platio višegodišnjom izolacijom. Mnogo lošije je prošao Andrija Hebrang, koji je podržao Staljinovu liniju i završio u zatvoru, gde je već u junu najverovatnije ubijen. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo – obesio se o radijator.

NO FLASH AVNOJ

U avgustu je kod Vršca ubijen Arso Jovanović, ratni načelnik generalštaba Jugoslovenske armije, a uhapšeni su pukovnik Vlado Dapčević i general Branko Petričević, koji su pokušali da se domognu Rumunije. General jugoslovenske avijacije Pero Popivoda uspeva da pobegne avionom i u Moskvi dobija čin general-majora. Zna se da je do pomirenja sa Sovjetskim savezom iz Jugoslavije pobeglo oko 5.000 Staljinovih fanova. Oni su uglavnom radili na rušenju vlasti u Jugoslaviji.

Tito shvata da se ovaj put radi i o njegovoj glavi. Moskovska „Pravda“ preti mu sa aluzijama da je „sudbina Trockog poučna“. Tito ne namerava da završi sa krampom u glavi kao bivši Staljinov konkurent Lav Trocki. Staljin tvrdi „Mrdnuću malim prstom i Tita više neće boiti“. Nekoliko Staljinovih ubica nisu uspeli da prođu obruč UDBE i domognu se Tita. Josip Broz piše Staljinu: „Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili petoricu, jednog od njih sa bombom, a drugog sa puškom. (...) Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu, i neće biti potrebe da šaljem drugog“.

Titova reakcija na pretnju je brutalna. Od jula 1949. Goli otok postaje logor za političke osuđenike, dojučerašnje saborce. „Antistaljinistički staljinizam“ je krilatica koja pogađa suštinu. Do raspuštanja logora 1985. ukupno 16.500 zatvorenika je prošlo kroz logorsku torturu, među njima su bili političar Dragoljub Mićunović ili pisac Dragoslav Mihailović.

„Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“

Druga Rezolucija Informbiroa iz decembra 1949. je po tonu i sadržini bila objava totalnog propagandnog rata. Jugoslovenski komunistički vrh je, prema tekstu Rezolucije, sačinjen od „gestapovaca“, partija skreće od socijalizma ka nacionalizmu, radi na restauraciji fašizma, većina politbiroa je u rukama imperijalističkih gazda, Beograd je postao centar američke špijunaže... Interesantno je da je Miloševićeva propagandna mašina tačno četiri decenije posle ovih događaja počela upotrebljavati već sročene krilatice Informbiroa okupljene oko teorije zavere o „stranim plaćenicima“.

Kroatien Goli Otok ehemaliges Gefängnis

Od jula 1949. Goli otok postaje logor za političke osuđenike, dojučerašnje saborce

Iza Gvozdene zavese su simpatije prema Jugoslaviji postale opasna etiketa. Brojni komunisti su bili izloženi optužbama za „Titoizam“ i pretrpeli su represalije. Treba se setiti i najpoznatijih žrtava, Rudolfa Slanskog koji je u čehoslovačkoj pogubljen 1952. i Lasla Rajka koji je stradao u Mađarskoj 1949. Montirani procesi koji su im organizovani postali su opomena čak i za uverene staljiniste. U potpunoj izolaciji Sreten Žujović je dobijao samo materijale sa montiranog Rajkovog procesa. Kada je zatražio da pročita sva izdanja Borbe koja je propustio u zatvoru – delovalo je. Pokajao se i pušten je iz zatvora.  Ironija sudbine je htela da je upravo Slanski, zajedno sa Đilasom i Kardeljem i ostalim predstavnicima novih komunističkih zemalja, u onoj poljskoj banji 1947. stvorio čudovište koje ga je ubilo – Informbiro.

Hibridizacija Jugoslavije

Andrej Ždanov nije dočekao da vidi posledice svog rumunskog pledoajea uperenog protiv jugoslovenskih komunista. Umro je avgusta 1948. U Jugoslaviji je pod sovjetskom blokadom ideološki najpre odbačen „ždanovizam“ i njegovo centralno učenje – socrealizam. Nadrealistička estetika jugoslovenskih komunista koji su svojedobno studirali u Parizu potisnula je rigidan zahtev da umetnost mora biti „odraz stvarnosti“. Bio je to prvi prostor slobode u sovjetskoj fazi Jugoslavije.

Osim toga, novi američki ambasador u Beogradu Džordž V. Alen je u diplomatskom prtljažniku doneo do tada neviđene vojne garancije izjavljujući da Sjedinjene Države u slučaju napada na Jugoslaviju neće ostati neutralne. Usledila je velika vojna i politička podrška predvodnice slobodnog sveta socijalističkoj Jugoslaviji. Ta je podrška Beogradu bila preko potrebna. Po docnijem svedočenju proslavljenog sovjetskog ratnog komandanta Georgija Žukova Staljin je 1952 pripremio napad na Jugoslaviju iz Bugarske, ali se u zadnji tren predomislio jer su mu trupe trebale u Korejskom ratu.

Između 1949 i 1953 zabeleženo je 5.000 oružanih incidenata na jugoslovenskim granicama prema zemljama Kominforma.

Stalin Sarg Beerdigung

Staljinova sahrana 1953.

Jugoslavija se pripremala za rat. Industrija je premeštana na zapad zemlje u Sloveniju i Hrvatsku. Svetozar Vukmanović Tempo je izabran za zapovednika partizanskih trupa koje bi organizovale otpor Sovjetima kada ovi tenkovima pregaze ravničarski deo zemlje. Arhiv Jugoslavije je premešten u Bileću.

Epilog sa amnezijom

Istorijske posledice Staljinovih rezolucija i jugoslovenskog otpora su poznate: Samoupravljanje, nesvrstanost, otklon Jugoslavije ka Zapadu. Neprikosnoveni autoritet Staljina je doveden u pitanje. Pobedom kineske revolucije 1949. Staljin sa Mao Cedungom dobija još jednog konkurenta koji ostaje izvan kontrole Moskve. Josif Visarionovič Džugašvili je želeo nametnuti ideološku monolitnost, a dobio je ono čega se užasavao i zbog čega je ubio milione komunista – pluralizam socijalističkih modela.

Od oko pola miliona jugoslovenskih komunista njih 55.000 se izjasnilo za Staljinove rezolucije. Istorijski značaj odbijanja većine jugoslovenskih komunista da se svrstaju u red poslušnika Moskve jeste van svake sumnje.

U aktuelnim žongliranjima Beograda između Zapada i Rusije dobar deo vladajuće političke elite Srbije neće ni primetiti da je ovaj događaj udenut u ovaj datum. Zato što ne zna šta bi s njim. I zato što ga ne doživljava kao svoj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM