Manjinski narodi ne vide perspektivu na Kosovu

Edis Jonuzi, Bošnjak iz Prizrena je pre četiri godine završio medicinski fakultet u Beogradu. Vrativši se na Kosovo, u rodni grad Prištinu u Kliničko bolničkom centru završava jednogodišnje stažiranje. Kad je pomislio da će stečeno znanje početi da primenjuje u svakodnevnom radu i da će od toga moći da živeti, nastaju problemi. Osim nepriznavanja diplome od strane kosovskih vlasti, na videlo izbija i „ diskriminacija“ i to kako naglašava, posebno u Prizrenu koji važi za najmultietničkiji grad na Kosovu.

Problemi prilikom zapošljavanja

„Albanska zajednica i vlast koriste vakum koji se zbog nepriznavanja diploma dešava sa bošnjačkim studentima i to im služi kao izgovor da zapošljavaju ljude iz svoje zajednice. U poslednjih šest, sedam godina samo se jedan Bošnjak zaposlio u lokalnoj bolnici, a red je zaista veliki. Veliki broj Bošnjaka se iselio zbog straha za egzistenciju, a mnogo veći broj mladih čeka na odlazak.“

Ni Jonuzi ne misli drugačije kada je reč o odlasku u inostranstvo, iako se vratio sa namerom da u Prizrenu gradi svoju budućnost. „Ja imam srpski pasoš, međutim, bio sam primoran da predam zahtev i za bugarski i na osnovu toga moram da tražim budućnost negde u zapadnoj Evropi.“

Različiti pogledi

Na drugoj strani, neki od političkih predstavnika nealbanskih i nesrpskih zajednica, svaki na svoj način, gledaju na petu godišnjicu nezavisnosti. „Bošnjaci su treća po brojnosti zajednica na Kosovu, odmah iza Albanaca i Srba integrisani su u novo kosovsko društvo. Zastupljeni su u Skupštini Kosova sa četiri poslanika, imaju svoje škole do univerzitetskog nivoa, medije na bosanskom jeziku“ priča Ćemailj Kurtiši, zamenik predsedavajućeg Skupštine Prizrena, dodajući da se pripadnici njegovog naroda ipak suočavaju sa brojnim problemima, počev od „neispunjenja obećanja Vlade Kosova da formira opštinu sa većinskim bošnjačkim stanovnistvom, te nepoštovanju skupštinske odluke o službenoj upotrebi bosanskog jezika u prizrenskoj opštini.“

Ništa se ne ulaže u Goru

Murselj Haljili iz Dragaša, poslanik Skupštine Kosova iz Građanske inicijative Gora, ne vidi nikakav napredak pet godina od proglašenja nezavisnosti. „Naš osnovni problem je nepostojanje prava na opštinu. U ovom slučaju mi smo uvek u manjini i ne možemo odlučivati o svojoj sudbini. Imamo dosta problema vezano za ekonomski opstanak Gore jer se ništa nije ulagalo svih ovih godina. Veliki broj naših ljudi je zato otišao sa Kosova.“

Iako je turska zajednica najzastupljenija – ima ministra u Vladi, poslanike, dobili su opštinu Mamuša sa većinskim turskim stanovništvom, Orhan Lopar, potpredsednik opštine Prizren, naglašava da im je nakon 1999. ukinuto pravo službene upotrebe jezika na kosovskom nivou. „U znak protesta ja nisam uzeo ličnu kartu jer tražim da bude na turskom. Za mene je to diksriminacija. Ako izgubimo jezik – mi ćemo postati Albanci.“

Egipćana nema u javnim preduzećima

Ima, međutim i onih, poput Dževdeta Neziraja, poslanika Skupštine Kosova iz egipćanske zajednice, koji su zadovoljni malim stvarima. Rezervisana mesta za njihove učenike i studente, sloboda kretanja i govora, samo su neke od njih. Tog Pećanca međutim zabrinjava nezastupljenost njegovih sunarodnika u državnim službama. „U javnim preduzećima broj Egipćana je veoma mali, ili primera radi, u PTT-u i Kosovskoj elektrokorporaciji nema nas uopšte. Zanemarljiv broj Egipćana je zaposlen u policiji i na carini. Na osnovu važećih zakona u javnim institucijama predviđeno je da deset odsto zaposlenih mora biti iz nevećinskih zajednica“

Jonuzi, ali i sve veći broj mladih, ne samo njegovih sunarodnika, ne vidi perspektivu na Kosovu. Svoju budućnost planira da gradi negde u zapadnoevropskim zemljama i kako reče, čeka samo povoljnu priliku za to.

Autor: Refki Alija, Prizren

Odg. urednica: Ivana Ivanović