Linc – šarena varoš na Rajni | Mozaik | DW | 20.06.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Linc – šarena varoš na Rajni

Dugo je za mene Linc bilo tek ime gradića na Rajni, nekih 25 kilometara južno od Bona. Ali ponuda za celodnevni izlet turističkim brodom tog leta bila je previše dobra, da bih je zanemario.

Kuće koje znamo iz Diznijevih bajki

Kuće koje znamo iz Diznijevih bajki

Na bonskom pristaništu silazmo drvenim mostom ka utrobi dvospratnog plovila koje prima dvestotinak ljudi. Vrelo je letnje jutro. Spuštamo se u senovitu utrobu, gde su redovi širokih, smeđih stolova i tapaciranih klupa smešteni tik uz ogromne prozore.

Svetlucanje rajnskog zlata

Naručujemo od stjuarta po kafu, čuje se brektanje motora. Redovi plastičnih stolica na gornjoj palubi bili su dobro popunjeni, ali ovde dole, svako ko hoće, ima sto samo za sebe.

O Srednjoj Rajni, po kojoj plovim ovog letnjeg dana, pisali su još Gete, Helderlin ili Klajst. Ove predele je slikao svetski poznati engleski slikar Viljem Tarner. Lorelaj – zlatokosa lepotica – koja po legendi izbezumi posade brodova pa one završe na dnu reke, ovekovečena je u pesmama Klemensa Brentana i Hajnriha Hajnea, ali i u muzičkom delu Franca Lista.

Sve ovo zajedno spada u fenomen nastao u 19. veku koji se naziva „rajnska romantika“. Još tada su ljudi izmoždeni prvom globalizacijom – industrijalizacijom – tražili povratak prirodi i prošlosti, stvarajući od nje mit.

Na dnu reke Rihard Vagner je smestio početak opere „Rajnsko zlato“. Tri rajnske vile tu čuvaju zlato od kojeg se može iskovati prsten – ko ga ima, zavladaće svetom. Uslov je da se odrekne ljubavi. Vile su bezbrižne jer misle da „sve što živi hoće da voli“. Ružni patuljak Alberih ionako ne može da dođe do ljubavi sa vilama, pa krade zlato.

Rajnu je Francuska u ekspanzionističkim snovima posmatrala kao „prirodnu granicu“, a nemačka nacionalistička reakcija se može do danas čuti u pesmama o Zigfridu koji ubija aždaju i o nemačkoj Rajni.

Zmajeva stena

Zmajeva stena

Kraj urušenih kula, uz vinograde

Kako god, Fridrih fon Šlegel, guru ranoromantičnog književnog pravca, zapisao je posle brodarenja po Rajni 1806. da je za njega samo sirova i divlja priroda – uzvišena. Ipak, kaže on, ima nešto još lepše: „Tragovi ljudske smelosti u ruševinama – smele kule na divljim stenama.“

Rajna je – usput rečeno – na nemačkom muškog roda, pa je nacionalna figura „Otac Rajna“. Obale nisu više divlje. Na njima se po izlasku iz Bona, gde je Rajna široka kao morski zaliv, nižu mestašca sa tradicijom banjskih odmarališta za bogate – Bad Godesberg desno ili Vintertur levo. Vile i hoteli sa starinskim šarmom upućuju na to da je ovde turizam živ već više od vek i po.

Sa leve strane se uzdiše brdo po Šlegelovom ukusu. To je srce rajnskog romantičarenja – Drahenfels – Zmajeva stena. Na samom vrhu je ruševina zamka iz 12. veka, a niže, na jednom obronku, zamak izgrađen u 19. veku – sa namerom da izgleda staro i lepo.

Uz samu obalu Rajne, na kosinama koje skoro okomito padaju ka vodi – vinogorje koje obećava čuveni rajnski rizling.  Zmajeva stena je u stvari stariji naziv za trahite, magmatske stene, od kojih je sačinjeno ovo brdo. Kažu da su mnogo te zmajske materije ugradili u Kelnsku katedralu.

Pravo je uživanje kroz golemi panoramski prozor uz kafu posmatrati Drahenfels kako polako zamiče ka severu, dok je naš pramac usmeren na jug.

Fahverk – rukopis ukrštenih greda

Na pristaništu u Lincu vrlo brzo postane jasno zašto su turistički menadžeri izumeli slogan – „šareni grad na Rajni“. Odmah po silasku sa broda i prolasku ispod železničke pruge, čovek naiđe na Gradsku kapiju iznad koje je kamena kula. Na njoj je urezan vodostaj velikih poplava – Rajna je u drugoj polovini prošlog veka nadirala ovuda svakih petnaest do dvadeset godina.

Uličica koja uzbrdo vodi ka centru starog grada već ostvaruje sva obećanja – šarenilo nemačkih fasada sa fahverkom i sijaset svakojakih radnjica u Rheinstraße – Rajnskoj ulici. Kao i mediteranski gradići, ova varoš ostavlja utisak mnogo većeg mesta, mada ima tek nešto više od šest hiljada duša.

U sokacima Linca

U sokacima Linca

Sećam se da sam na putovanjima sretao ovakav način gradnje: od Kolmarau Alzasu do švajcarskih i austrijskih varoši na Bodenskom jezeru, pa sve do Vangena u Algoju; od Ahenado Nirnbergai sve do Češke. Jedna turistička ruta od 3.000 kilometara vodi kroz šest nemačkih pokrajina, od mesta do mesta sa sačuvanim fahverkom.

Ali nemojte se čuditi ako takva pročelja vidite i u Brazilu – ona su delo nemačkih iseljenika.

Ne znam da li je skoro automatsko pojavljivanje prijatnog osećanja kada posmatramo razigrane fasade sa fahverkom rezultat harizme samih građevina ili u tome ima zasluga Volta Diznija, koji je skoro svaku bajku pretvorio u crtani film, a nacrtane zgrade su bile uglavnom kopije nemačkih srednjovekovnih zdanja.

Kako god, grede iz kostura zgrade kao vidljiva dekoracija na pročeljima poznate su još iz starorimskog doba. Ali je forma kojoj se danas divimo nastala je u srednjeevropskom Srednjem veku.

I ukus se menjao. Stare zgrade su renovirane, fasade oblagane drugim materijalima. Tek je čežnja za starim dobrim vremenima, koja je nemačke zemlje spopala u 19. veku, dovela do želje da se fasade ponovo ogole te da se u prvobitnom ruhu izlože pogledu.

Takve skupe želje su mogle da se ostvare na osnovu skromnog blagostanja koje je grad doživeo sa sve unosnijom eksploatacijom bazalta. U Lincu se to zbilo 1912. Grad je imao 170 telefonskih priključaka i 250 radnji.  

Šetnja zašećerenom istorijom

Linc je prvi put spomenut godine 874. na nekom papiru koji svedoči o primopredaji crkvenog imanja. Sledeći vekovi ćute. Beleži se da su krajem 12. veka, u borbi za krunu Svetog rimskog carstva, ratovali Oton IV i Filip Švapski. Crkva u Lincu je nastradala u tom građanskom ratu. Ponovo je izgrađena 1214.

Tipične kuće

Tipične kuće

Slede vekovi uspona i padova, požara, ratova i obnove. Gradska hronika beleži da je moćni kelnski nadbiskup jednom prilikom pustio pobunjene građane da puzaju po podu do oltara tražeći da im oprosti grehe. Od 15. veka je na Rajni saobraćala skela prema mestašcu Krip – svi prihodi od toga slivali su se u gradsku blagajnu.

Pruska uprava, pa Nemačko carstvo, izletnici koji stižu parobrodima i železnicom… Betovenov brat je radio u  Lincu, a slavni kompozitor ga posećuje i svira kao gost uglednih građana. Naposletku oba svetska rata – sve je to prohujalo ovim uličicama.

Nedaleko od Linca, na drugoj obali, turisti mogu da se dive ostacima Remagenskog mosta, koji su nemački vojnici loše minirali, pa su savezničke trupe u martu 1945. brže prodrle na zapad. Američki film o bici za most iz 1969. samo je marketinški zaokružio turističku ponudu obližnjeg grada Remagena.

Jedan događaj ostavio je bolan trag u sećanju starijih građana Linca. Avion holandskog ratnog vazduhoplovstva zabio se 1979. u jednu stambenu zgradu. Pilot i jedna stanarka su poginuli.

Kod lažnih trubadura

Inače, sokaci u Lincu, slično kao i u drugim nemačkim gradovima koji su očuvali staro jezgro poput Regenzburgaili Konstanca, imaju živopisna imena: „Na Dunavu“, „Bratska ulica“, „Kancelarova ulica“, „U ružičnjaku“, „Uz Carstvo nebesko“. 

Restoran sa imenom trubadura

Restoran sa imenom trubadura

Lutajući njima, naišli smo na mladence kako se ukrcavaju u luksuznu limuzinu iz ere crno-belih filmova. Ovu varoš bije glas romantičnog mesta na romantičnoj reci – pa oni koji žele da imaju nezaboravne slike sa venčanja, prepuste celu organizaciju nekoj skupoj agenciji koja ima i Linc u ponudi.

Odmor od muvanja gradom može da se nađe i u restoranu koji ima simpatično ime – Minnensänger 1552 – Trubaduri 1552. Uz pivo i meso na jedan od nemačkih načina malo ko će se setiti da je nemačka trubadurska ljubavna lirika bila negovana od sredine 12. do sredine 13. veka. Pa se godina iznad ulaza kosi sa nazivom.

Ne treba biti sitničav, hladovina je dobra, pivo ledeno, a odrezak odličan. Možda zgrada jeste podignuta tri veka posle nestanka nemačkih trubadura, ali zamislimo da je neki krčmar još tada voleo prošlost pa je svom lokalu dao trubadurski naziv.

Kabasti suvenir

Najlepši suvenir koji može da se ponese iz Linca jeste  fahverk-kuća. Ne ona prava, već smanjena stotinak puta. Svim bivšim devojčicama i dečacima zablistaće oči kada vide takvu igračku. Zadovoljstvu mogu da se ispreče samo dve stvari  – kućica je i skupa i kabasta. Pa ko voli nek izvoli. Ja sam se zadovoljio fotografijom.

Suvenir iz Linca

Suvenir iz Linca

Na povratku iz šarene varoši Linca, predvečernje koso svetlo Rajnu preobražava u biće puno tajni. Onaj ko je jednom putovao ovuda, neće se više pitati zašto je „rajnsko zlato“ u legendi smešteno na dno reke. Njegov odsjaj iskri na vodi.

Doduše, nismo stigli da doplovimo sedamdesetak kilometara južnije gde je ispod grebena zvanog Lorelaj Rajna najuža, a najdublja u celom plovnom toku od Švajcarske do Severnog mora.

Klemens Brentano je od tog kamenog grebena 1801. stvorio pesmu, a pesma se pretvorila u legendu o zlatokosoj lepotici Lorelaj koja lomi muška srca kao perece, ali je i njeno srce slomljeno pa skače u Rajnu. Tešimo se da je Linc tek početak, vratićemo se na još jednu plovidbu moćnom rekom. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama