Grad staklenih testera | Mozaik | DW | 03.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Grad staklenih testera

Zapita li me neko, gde se nalazi najlepše mesto koje sam do sada video, nađem se u nevolji. Rumi nas podučava da su put, ljubav i Bog isto. Kako onda da jedna stanica na putu bude lepša od druge?

Berlin, Potsdamerplac

Berlin, Potsdamerplac

Estetski sud koji bi diskvalifikovao sva ostala mesta i trenutke u korist jednog jedinog pomalo mi je stran. Jednoznačan odgovor mogu dati ljudi koji u sebi imaju višak verskog žara – a mene bi to mesto, svaki put kada negde otputujem i zadivim se novom gradu, proganjalo i u snu: Nemaj drugih bogova osim mene! Baš i nisam od ljudi koji se odazivaju na ljubomorne despote. Verovao bih u Boga koji bi umeo da pleše, kaže Niče. A Dželaludin Rumi nas podučava da su put, ljubav i Bog isto: „Svi putnici svoj put prevaljuju zahvaljujući sili Njegove privlačnosti. Uzleće li prah bez vetra? Plovi li lađa bez mora?"

Spomenik jevrejskom mudracu Majmonidesu, Kordoba, Španija

Spomenik jevrejskom mudracu Majmonidesu, Kordoba, Španija

Harmonija ili erotski haos?

Iza problema nemogućnosti izbora najlepšeg mesta krije se još jedan, mnogo ozbiljniji. On je povezan sa onim što nas čini ljudima. Sa našim osećanjem za lepo. Jesmo li sigurni da bismo znali da objasnimo i sebi i drugima zašto je neko mesto lepo?

Još Pitagorejci su lepotu označili kao sklad u čijem korenu su mera i broj. Svi koji su se posle njih hiljadama godina zaklinjali u harmoniju i proporciju nisu mogli da zamisle ništa lepo izvan toga.

Kada je neki grad lep? Ljudi iz oronulih, traljavih varoši će reći kada je uređen, održavan i čist. Zato što čeznu za takvim gradom. No, nisu retki ljudi koji, kada žive u uređenim, održavanim i čistim varošima, čije se ulice harmonično stapaju u simetričnu mrežu, upravo to ide na živce. Pa se prošetaju, recimo, pijacom u Palermu koja je uzoran model mediteranskog haosa. I ne mogu da ne pomisle – kako je ovo životno, šareno, melodično, mirisno. Kako je ovo lepo. Za razliku od mog sterilnog grada.

Selo Borci, Bosna i Hercegovina

Selo Borci, Bosna i Hercegovina

Uređenost grada može da bude samo ram za sliku. Zašto je slika lepa ili ružna? Nije li odgovor, kao što mnogi vele, baš u oku posmatrača? Protagora je taj koji je označio čoveka kao merilo svih stvari. Pa onda niti lepota prirode, niti lepota mesta stvorenog ljudskom rukom, nisu utemeljeni izvan nas, u nekoj „harmoniji sfera". Svako stvara lepotu po svojoj meri, pa joj se onda divi. Tako je meni ponekad na čudan način lepa ona čuvena balkanska „oronula nedovršenost". Postoje zdanja koja nikada nisu do kraja izgrađena – nestalo je para, došao neki rat, gazdu prošla volja, neko je završio na robiji ili pod zemljom – a nedovršenu građevinu već su razjele godine. Rukopis prolaznosti na rukopisu nedovršenosti, dvostruka melanholija. A to je setnoj duši uvek pomalo lepo.

Kako je to moguće?

Ipak, nešto me iritira u stanovištu da je tek naše subjektivno merilo jedino što lepo čini lepim. Kako je moguće da čovek iz Patagonije i čovek iz Mongolije zastanu na jednom od lisabonskih brežuljaka i dok Težo iskri kao električna jegulja dok se tromo valja u susret okeanu, prizor grada na zakošenom narandžastom svetlu obojica doživljavaju kao poljubac večnosti? Taj grad na tom mestu nije nastao po njihovoj meri. Ali oni na tu meru reaguju svim svojim bićem. Platon bi možda dao zavodljiv odgovor. Svako od nas je bio bestelesna duša koja je jedared, pre rođenja, gledala u beskrajnu lepotu – u samo biće lepote, u ideju. Sada, kada kažemo da je grad lep, to se naša duša seća pređašnjeg stanja. Lepota Lisabona je sećanje duše na savršenu ideju grada, čija je ovozemaljska verzija tek lepota iz treće ruke. Senka.

Palermo, Italija

Palermo, Italija

Lepota je platonski rečeno u svojoj apsolutnoj verziji isto što i ideja istinitog i dobrog. Šta nam Platon poručuje dok hodamo drogirani lepotom kao mesečari ulicama novosadskim, sarajevskim, splitskim, ulicama bečkim, istambulskim, hamburškim? Šta dok gledamo Pariz sa Monmartra od Crkve Svetog srca kako izranja iz magličaste pene posle kišnog dana; dok posmatramo Amsterdam kako se novim, smelim građevinama kladi sa morem da će ga ukrotiti; dok setnim pogledom obuhvatamo Oslo kada se u fjordu spajaju voda i nebo? Veliki Platon nam poručuje da se naša duša u svim tim belosvetskim tumaranjima tela kroz evropske gradove prisećala dugog hoda po jednom jedinom, nebeskom gradu. On sadrži sve ostale ideje gradova. Dakle, kada putujemo, mnogo se više osećamo delom „svetske duše" jer se naša duša samo u pokretu priseća beskrajne lepote.

Platonov naslednik Plotin je mnogo kasnije rekao da ni jedno oko ne bi moglo da vidi sunce da nije suncoliko.

Ima nečega u tome. Prepoznajući lepa mesta mi prepoznajemo nešto u sebi. Kada sam 1995. prvi put kročio u Ahen, ja sam varoš u kojoj pre toga nikada nisam bio mnogo više prepoznavao nego saznavao. Ulice, gestikulacija ljudi, gradski trg sa Većnicom, sve je to već bilo u meni. Čestice gradske i moje duše su se pomešale i uzajamno prepoznale. Moja duša je još pre prvog odlaska u Ahen bila "ahenolika”.

Ahen, Nemačka

Ahen, Nemačka

Odbrana staklene testere

Taman tako u istoriji filozofije pronađem dovoljno jakih objašnjenja sopstvenih doživljaja lepote na putovanjima kadli me zaskoči Toma Akvinski da bi srednjovekovno pragmatično promrsio: "Gvozdena testera je lepša od staklene”. Zašto? Pa Toma kaže da gvozdena testera ispunjava svoju svrhu, a staklena ne. Svrsishodnost je dobra i time za njega postaje kriterijum za lepo.

Na ovoj misli su izgrađeni milionski gradovi. Novobeogradski blokovi su čeda te ideje, mnogo više od kitnjstih senjačkih vila. Funkcionalnost je trijumfovala u poslednjih dvestotinjak godina, ali niko ne posećuje gradove zato što su funkcionalni.

Beograd

Beograd

Ovaj preokret u mišljenju o tome šta je lepo nije do kraja pobedio. Od Bauhausa do Korbizjea, od Brazilije do Moskve, uvek je grad znao da nas iznenadi nekom fasadom, smelim rešenjem, disfunkcionalnom lepotom koja stoji bez svrhe, osim da bude lepa. Čitava kriva kupola na berlinskom Sonijevom zdanju je ustvari funkcionalni višak, a estetski trijumf. Platonska potraga za "svetskom dušom” u izgledima gradova nije okončana. Samo je promenila oblik. Kupola Sonijevog centra nije ništa drugo doli staklena testera. U obogotvorenju svrsishodnosti naseobina u kojima živimo ima nečeg totalitarnog. Kada tražim inspiraciju u gradovima ja navijam za beskorisnu lepotu. Za senovitu kapiju kojoj škripe šarke. Za ružičnjak ispred barake.

Anđeo na kapijama

Nemačko-jevrejska pesnikinja Elza Lasker-Šiler je u jednoj pesmi zapisala:Tražim grad među gradovima/ koji anđela na kapijama ima”.

Živeo sam u nizu gradova, i u nekoliko zemalja. Po prirodi, a delom i voljom nasilne istorije, jesam nomad – moja beogradska adresa je trideseta po redu. Ponekad mi se svi ti gradovi u kojima sam živeo, ili u kojima sam kratko boravio, pričinjavaju kao lica jednog, suštinskog grada. U meni kao apsolutni kolaž nastaje jedan nad-grad, koji u sebe uključuje i svako selo i svako predgrađe i svako izletište.

Dragoslav Dedovic u Konstancu, Nemačka

Dragoslav Dedovic u Konstancu, Nemačka

Radost kada preko Kobilje glave ulazim u Sarajevo. Radost kada se probudim u skopskoj Debar mali. Ili kada sedim Pod Ladonjom u Vrsaru. Kada ugledam železničku stanicu na kojoj piše Benfica. Mir s kojim ispijam čašu zlatnog vina u Katanji. Moj dlan na stubu bogomolje u Kordobi, one koja je bila džamija sa 1100 stubova, a sada je katolička katedrala okružena sa 800 džamijskih stubova. Pogled sa vizantijske tvrđave u jonsku plavet. Vedre boje bugarskih ikona. Sinagoga koja jedne proletnje zore 1989. u Budimpešti izranja iza ćoška puneći mi oči divljenjem. Bečka pijaca Našmarkt kao odgovor na pijace Palerma. Jedna pivska bašta na Dunavu u Regenzburgu. Zvuci Karmine burane na glavnom trgu jedne algojske varoši. Melanholična sličnost Berlina i Varšave. Lepota zalaska sunca u dnu široke ulice koja se jednom zvala Staljinova aleja. Anđeo nad kapijama grada je tada bio – anđeo istorije, anđeo očajanja. Odnekud doleprša i Rilkeova misao da je lepo tek početak strašnog.

Opet na put

Butik u Rimu u kojem lepa žena proba krpice a kroz ogroman prozor iznad ogledala vidim kupolu Svetog Petra. Kapućino u senci novog Starog mosta, dodir Neretve, ledene usred najvrelijeg dana u godini. Seosko imanje kao tobogan prema klisuri Lima, a iza trorogi Komovi. Krakov pun sočnog poljskog jezika u doba kada je vegeta vredela kao zlato. Rajna i svi gradovi na njoj. Bregava, čudesna reka i grad od kamena i čempresa – nestvarni Stolac. Robna kuća Marks u Triru. Mozelski rizling kao vino koje ne možete opisati ako ga niste probali. Napuljski mastifi, gladijatorski psi, koji se šećkaju pored zaigrane dečice na beskrajnoj belgijskoj plaži kod De Panea. Miris marihuane u Mastrihtu. Amerikanci u Geteovoj studentskoj kafani u Lajpcigu.

Luka na Krfu

Luka na Krfu

Pirotska peglana kobasica na tezgama za pazarni dan. Medovača koja se zlati na domaćinovom stolu.

Naposletku, prozorče aviona nad gradom u kojem sam rođen. Dve reke sa velikim rečnim ostrvom kao zajedničkim pupkom ponovo mi oduzimaju dah. Ima predela koji su savršeni samo iz ptičije perspektive.

Sila Njegove privlačnosti me i dalje tera da putujem. I da se vraćam ovamo.

Ipak da odgovorim na ono teško pitanje sa početka zapisa – gde je najlepše mesto? Valjda grad u kojem nikada nisam bio, a upravo se spremam na put.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM