Levica u Srbiji? Da, ali, ako… | Evropa | DW | 06.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Analiza

Levica u Srbiji? Da, ali, ako…

Nemaština, očajni uslovi rada, cenzura, nacionalizam… Srpski problemi vrište za nekom vrstom levice koja bi bila makar korektiv postojećeg sistema. Mogu li to da budu lokalne inicijative okupljene u Građanskom frontu?

Počnimo kao u vicu u kojem su se sreli penzioner iz Niša, novinar iz Novog Sada, student iz Beograda i radnik iz Kraljeva. Šta bi oni jedni drugima ispričali? Da li bi, po dobrom običaju ljudi koji žive u napaćenim zemljama, ubrzo završili u kakofoniji žalopojki u kojoj se zapravo ne bi čuli jer je svakome njegova muka najveća? Nišliji je preskupo grejanje, Novosađanin je upravo ostao bez posla na pokrajinskom javnom servisu, Beograđanina nervira što na obali Save niče stakleni grad za bogataše, a Kraljevčanina što je partijska knjižica u njegovom gradu postala izvor života. Ili bi se možda čuli? I primetili da su njihovi problemi deo šireg gliba u kojem je društvo, da su jedni drugima daleko bliži nego što su slutili?

U oktobru je u Nišu formiran Građanski front, skup za sada sedam lokalnih inicijativa u pokušaju da nađu zajednički imenilac. Taj imenilac posle prvog čitanja miriše na levicu jer osim opštih mesta kojima se kite sve političke partije – poput departizacije javnog sektora – ovde se traži zauzdavanje privatizacije, građanska kontrola vlasti, promena medijske strategije i, iznad svega, ravnopravnost. Sve je začinjeno koncertom povodom Dana oslobođenja Beograda koji je nosio jaku antifašističku notu. Može li to da bude nova, moderna levica u Srbiji? I može li da uspe? DW je razgovarao sa trojicom ubeđenih levičara koji kažu: Da. Ali. Ako.

Brisani prostor na levom krilu

„Treba se izboriti sa terorom mogućeg“, navodi Stefan Aleksić, autor levičarskih portala poput mašina.rs. „Kažeš da hoćeš javnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školstvo ili besplatan javni prevoz i onda ti gomila eksperata kaže da to nije moguće jer moramo da štedimo, da investiramo tamo i ovamo… taj narativ da ništa nije moguće je politički koncept kojim se diskredituju leve politike“, smatra Aleksić. Teško ga je u razgovoru skrenuti sa teorije jer misli da je u tome ključ. O situaciji u Srbiji i postjugoslovenskim republikama kaže: „Živimo u sistemu koji je 25 godina mnogo investirao da socijalističko nasleđe ocrni što više, da sve predstavi kao pedeset godina terora komunizma. Zapravo je to bilo vreme u koje je izgrađeno mnogo zajedničkih stvari, poput zdravstva i školstva.“

Marko Aksentijeviæ

Marko Aksentijević

Sa tim je saglasan i Marko Aksentijević iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. Krupni momak primećuje da je od levice u Srbiji ostao samo folklor koji se može svesti na one pionirske marame koje Socijalistička partija Srbije vezuje deci oko vrata tokom stranačkih okupljanja. „To su zapravo klijentelističke organizacije, kao i sve druge.“ Aksentijević više puta kaže da beogradska inicijativa, nastala na protivljenju projektu „Beograd na vodi“, još nije odlučila da li će i kako u političku arenu. Ali da se Građanski front kojem su pristupili svakako zalaže za sve što može dovesti do ravnopravnosti i dostojanstvenog života: „Jednake šanse napretka, ali ne u liberalnom smislu gde su šanse kao jednake, ali je neko rođen u pećini, a neko u vili.“

I tu itekako ima prostora, uveren je sociolog Jovo Bakić: „Ne možeš biti levičar ako sprovodiš neoliberalnu politiku, kao što to rade SPS ili Pokret socijalista – i to se u poslednje četiri godine sprovodi najtvrđa takva politika koja je ikada postojala na ovim prostorima. Tu od levice nema ni L. Ali baš zato što one nisu istinska levica i što su duboko kompromitovane, nastaje prostor za istinsku levicu.“

Napuštanje sopstvenog atara

Bakić je i sam imao kratak izlet u politiku sa Levicom Srbije koja je neslavno propala na izborima. Misli da je sa tom strankom i njenim liderom nevolja što je htela da krene odozgo, umesto da probleme i ljude locira na bazi. Čini mu se da je Građanski front tu krenuo pravim putem: „To su pokreti koji su se javili iz nevolja. Ključan je pokret u Nišu koji se pobunio zbog pitanja deložacija i cene grejanja. Taj je pokret prvi u Srbiji koji je pobedio neku vlast, isterao svoju volju i pokazao da glas građana može da bude uvažen.“ U pitanju je Udruženje predsednika skupština stanara koje se izborilo za najnižu cenu daljinskog grejanja u Srbiji.

Ali kada pitanje sopstvenog računa za grejanje prerasta u političko delovanje? Kada se i kako napušta svoja neizmerno važna, ali ipak mala svakodnevica? Trenutak preloma je, kaže Bakić, kada ljudi uvide da je svaki njihov poseban problem zapravo deo šireg problema nejednakosti. „Kada se oni koji nisu privilegovani prepoznaju, recimo oni koji su diskriminisani zbog seksualne orijentacije i oni koji uzgajaju maline, ali ne mogu da ih prodaju po normalnoj ceni. Zar ih to ne veže? Oni su u manje-više istoj poziciji. Ključno je što su deprivisani, a ne zbog čega su deprivisani.“

Na tom je tragu Građanski front ali je, ističe Aksentijević, još u traženju: „Nadam se da postoji prepoznavanje da nećemo daleko stići ako se svako bavi svojim atarom. Moramo da nađemo najmanje zajedničke sadržaoce i da artikulišemo zahteve tako da ne pokrivaju samo interesne grupe iz kojih eventualno dolazimo.“

„Nećemo dizati oružani ustanak“

I tu se dolazi do pitanja koje najviše interesuje medije: Hoće li biti išta od konkretnog političkog angažmana u vidu izlaska na neke sledeće izbore? Sudeći prema pokušaju vladajućih Naprednjaka da dezavuišu proteste inicijative Ne da(vi)mo Beograd – što organizovanjem tobože spontanih kontra-protesta, što kampanjom o stranim plaćenicima, ali i fizičkim zastrašivanjem – ni vlastima nije potpuno svejedno.

Ali Aksentijević kaže da treba rešiti niz pitanja od kojih su neka sasvim ovozemaljske prirode: „Politička arena ima ekonomski cenzus. Treba ti recimo 300 dinara da overiš potpis, a moraš skupiti hiljade potpisa. Drugo, gde ćeš naći pare za kampanju? Treba li neko da založi stan za to? Hoću da kažem da je demokratija neprincipijelna u smislu ko može da učestvuje.“ Pa opet, koliko god se u razgovoru vrteli oko ove dileme, Aksentijević ne vidi drugi način osim da se u političku borbu na kraju uđe („Nećemo dizati oružani ustanak“). I dodaje da je to njegov lični stav.

Stefan Aleksiæ

Stefan Aleksić

Od Aleksića komplikovaniji odgovor. Prolazi, kaže, vreme partija i racionalne politike. „Na globalnom nivou i kod nas postoje kritična masa nezadovoljnika, a trenutno nju kupi desna demagogija – Tramp, Vučić, Erdogan… Takvoj praksi se mora suprotstaviti tako što razvijaju alternativne političke institucije u vidu građanskih pokreta. Ovo što rade Ne da(vi)mo Beograd ili Lokalni front u Kraljevu jeste zametak grassroots politike.“

Kako ti pokreti odozdo mogu da okupe nezadovoljnike? Kako da imaju platformu dovoljnu široku da primi sve, a da se ipak ne rasplinu i međusobno ne zavade? „Prvo je potrebno da iznesu primarne stvari koje mogu da se urade čak i u kapitalističkom sistemu“, kaže Bakić. „Recimo da običan građanin može da se čuje, što sada nije slučaj. Ili uslovi rada, koji postaju gorući problem. S jedne strane skromni, ali ostvarivi zahtevi, a s druge strane isticanje smelih ciljeva. To je pravljenje razlike između taktičkog i strateškog plana. Strategija je svrgavanje kapitalizma, ali dotle treba postići niz taktičkih pobeda.“

Eh, vi biste samo u fotelje

Neki su, poput Lokalnog fronta u Kraljevu, već ušli u lokalnu skupštinu. U takvim situacijama nikada ne treba čekati puno pre nego što se jave prvi glasovi koji će reći da je to izdaja principa i guranje u tapacirane fotelje za sitne ili krupnije apanaže. „Ali oni baš tako žele“, kaže Marko Aksentijević. Oni, to su političari koji kroje Srbiju decenijama unazad. „Napravili su da se pošten svet gadi politike. Serijom protesta smo vratili u igru pritisak ulice. Toga u Beogradu nije bilo 16 godina. Tu je opasnost da neko ne kaže: Evo, ovi idu brže i bolje u fotelje, isti su kao i oni zbog kojih smo protestovali 96, a koji su samo jurili da uvale guzice u fotelje.

„To je rizik političkog delanja“, kaže na to Bakić. „Ako ne pokušate nešto da radite, svi će pitati: A šta vi hoćete? Zašto ste se udruživali? Mogli ste dalje da se borite na lokalu i protestujete. Jer udruživanje podrazumeva širenje političke borbe, prelazak sa lokalnog na republički plan. To mi se čini savršeno logičnim.“

Eventualna nova levica u Srbiji brzo bi uvidela da u zemlji praktično nema bitnijih medija koji bi se mogli definisati kao levi. Čak ni novina, za razliku od onih sa nacionalističkom uređivačkom politikom. „Mediji koji se nalaze na margini – četo pominjem recimo Danas ili Peščanik – pokazuju izvesnu težnju da u okviru svojih tekstova daju izvestan prostor levici“, kaže Stefan Aleksić. „Tako se u poslednjih desetak godina pojavilo nekoliko autora.“ Ali to je sve.

To je još jedno od pitanja o kojima mozga i Aksentijević. „Do sada smo prilično uspešno držali sebe u medijskoj vidljivosti. U političkom delovanju treba prodati sebe kao proizvod, a to mi je na ličnom nivou još uvek stran momenat. Do sada sam bio u gejmerskom modusu borbe za određenu stvar. Da li sada treba da izgovaramo sve floskule o korupciji, partokratiji? Sve te fraze su kontaminirane toliko da mi već sada nije dobro kada ih pominjem.“

Bakić priča o kratkom iskustvu sa Levicom Srbije. „Teško ide. Ključno je što nemate pristup sredstvima masovnog opštenja, odnosno televizijama sa nacionalnom pokrivenošću sa kojih se informiše šezdeset odsto ljudi. Ako nemate pristup, onda morate ići od sela do sela, od grada do grada, a onda ste uvek pod sumnjom: šta će on ovde? Zašto nam ovo priča? Ko ga je poslao? Uopšte nije lako.“

A kad se pomene Kosovo?

Kad-tad bi došla i pitanja o velikim temama, o geopolitici, omiljenoj razbibrizi medija i kafanskih stolova. Tu vreba opasnost rasipanja potencijalnog biračkog tela okupljenog mukotrpnim radom na terenu. „Za sada operišemo na partikularnom pitanju Beograda na vodi“, kaže Aksentijević. „Ali trenutak u kojem hoćeš da adresiraš šire političke tokove iziskuje pozicioniranje o takozvanom klasičnom setu političkih pitanja. Ne mislim da su ona odlučujuća za život pojedinca u Srbiji. Što bi rekao Foks Molder: Želim da verujem – da bismo išli beskompromisno.“

Symbolbild Linke in Serbien
(Dario Hajrić)

Transparent na jednom od protesta zbog noćnog rušenja u Savamali

„Desničari su nametnuli ideološku hegemoniju i teme o kojima vredi razgovarati“, dodaje Jovo Bakić. Da li je onda u političkoj areni mudrije prećutati, recimo, činjenicu da Kosovo nije deo Srbije? Duvati u iste gajde kao i svi do sada? „Besmisleno je tvrditi ono što stvarnost demantuje. Eto, tu ćete recimo imati podelu među levičarima. Biće onih koji će smatrati da je gubitak Kosova proizvod imperijalnog nastupa Sjedinjenih Država – i oni su u pravu. Ali je ključno pitanje što je na Kosovu ogromna većina ljudi, Albanaca, protiv toga da budu u Srbiji. Oni već 17 godina ne žive u Srbiji. Da biste ih tamo vratili – treba da ih pobijete, a to ne smete da radite ako imate čovečnosti. Sve je jasno, ako tako postavite stvari.“

Pesimista ili optimista?

Posle čitave priče smo možda nešto pametniji nego na početku. Pitali smo sagovornike da li su optimisti što se tiče nastanka i uspeha, za sada nepostojeće, levice u Srbiji? „Nisam uopšte optimista. Jer levica je, ne samo u Srbiji nego u celom svetu, u veoma defanzivnoj poziciji“, kaže Bakić. „Možete u Srbiji maštati o čemu hoćete, ali bez promena u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji ili Italiji, ne može ni biti pravih promena. Mi smo duboko u kapitalističkom sistemu i promene ne mogu doći sa periferije. Pogledajte Sirizu – polomljena joj je kičma da ne bi bila virus, a polomljena je lako jer se radi o maloj zemlji na poluperiferiji, koja je pri tome i prezadužena.“

Jovo Bakiæ

Jovo Bakić

Aksentijevića politički angažman plaši na drugi način: „Iako si svestan da su i bolji od tebe proklizali, ipak ulaziš u borbu verujući da si pametniji za neka iskustva. A ako te život opovrgne? To je manje problematično zbog mene samog, prekvalifikovaću se u pecaroša. Ali je veliki problem ako ubiješ veru u promenu. Onda si izneverio očekivanja ljudi koji će reći: ma nema više šanse da idem na ulicu ili da glasam za nekog, ovi su poslednji koji su me prešli. Dakle, da li si siguran da sa par odbornika ili čak sa osvojenom vlašću u trenutku najveće zaduženosti možeš da se pokažeš vrednim toga?“

Stefan Aleksić kaže da grassroots pokreti u Srbiji imaju šanse jedino ako najpre politički rade odozdo, pa se onda profilišu kao politička snaga. „Da li će oni, osim što zagovaraju da se ova rugoba od zgrade ne izgradi, postaviti i pitanje javnog školstva, zdravstva, javnog prevoza… kroz takav rad bi se profilisali i to je suština grassroots pokreta. Za to treba dosta vremena. Niko ne treba da se nečemu nada u sledećem izbornom ciklusu. Ali za osam, dvanaest ili šesnaest godina – možda i uradimo nešto. Ne znam, reci, je li to pesimistično ili optimistično?“

DW.COM

Reklama