Kultura ratovanja: Gaza i Jugoslavija | Politika | DW | 29.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kultura ratovanja: Gaza i Jugoslavija

Glavne zamerke na račun Izraela je da je rat u Gazi „nesrazmeran“ – strada mnogo više Palestinaca, mahom civila. Ali tu kulturu ratovanja izmislile su zapadne sile, piše Tomas Špekman u autorskom tekstu za Tagesšpigel.

Uvek je isti redosled akcije i reakcije – vojno, politički, medijski. Izrael je napadnut raketama, iz Libana ili Gaze, od strane Hezbolaha ili Hamasa. Izraelski odgovor: vazdušni udari, artiljerijska paljba i onda konačno raspoređivanje kopnenih trupa. Politički i medijski eho iz Evrope imaju uvek isti obrazac: posle početnog razumevanja za reakciju Izraela, sledi kritika koja se delimično pretvara u bes. Prilično brzo dođe se do ocene iz Evrope da su izraelske vojne operacije nesrazmerne.

To je razumljivo, s obzirom na televizijske slike u glavnim informativnim emisijama: ubijeni civili i razorene kuće. I ove 2014. iz dana u dan broj žrtava raste. Istovremeno se postavlja pitanje da li je zaista potpuno opravdan taj osećaj moralne superiornosti, koji se redovno širi u evropskoj javnosti? Jer, ne tako davno, Evropljani su zajedno sa svojim američkim saveznicima, u više navrata, vodili ratove koji su veoma slični akcijama Izraela.

Savezna Republika Jugoslavija je 1999, tokom sukoba na Kosovu, osetila destruktivnu moć američkih i evropskih vazduhoplovnih snaga. Iz osnovanog straha od velikih gubitaka u kopnenom ratu, NATO je pribegao strateškom vazdušnom ratu.

Strategija

Za razliku od taktičkog vazdušnog rata, koji pre svega cilja na protivničku vojsku, strateški vazdušni rat je varijanta koju je posle Prvog svetskog rata razvio britanski vojni teoretičar B. H. Lidel Hart. Reč je o strategiji posrednog pristupa kojom se neprijatelj gađa u najslabiju tačku – infrastrukturu. Dok se u pomorskom ratu napadaju spoljni putevi snabdevanja, strateški vazdušni rat cilja na ekonomske centre. Sistemsko bombardovanje industrije i saobraćaja ima za cilj da ograniči proizvodnju oružja i snabdevanje protivnika.

Gaza Palästina Israel Krieg Bombardierung 18.7.2014

Asimetrija - jedna strana uvek je mnogo bolje naoružana

Od Drugog svetskog rata ova strategija je postala sastavni deo ratovanja zapadnih sila. U ratu protiv Japana bačene su dve atomske bombe. Takav pristup je nastavljen sistemskim bombardovanjem čitavih oblasti u Koreji i Vijetnamu, da bi se konačno razvio u takozvane hirurške napade na mostove, radio i televizijske stanice, telekomunikacione objekte i postrojenja za vodu i struju na Balkanu, Avganistanu, Iraku i nedavno u Libiji.

Superiornost

Rastući značaj ratovanja iz vazduha za zapadne demokratije ima pre svega veze sa činjenicom da na taj način njihova tehnološka superiornost najviše dolazi do izražaja i da se ratni cilj tako najbrže može ostvariti – bez sopstvenih gubitaka. Politička podrška vojnoj intervenciji je najveća kada je jasno da se radi samo o upotrebi vazdušnih snaga. Međutim, uprkos korišćenju savremenog naoružanja, takođe je jasno da se rat iz vazduha i minimiziranje sopstvenih gubitka plaćaju povećanim rizikom za civilno stanovništvo zemlje koja se bombarduje.

Efikasno razlikovanje između boraca i neboraca ne pružaju ni ratovi koji se u poslednje vreme vode takozvanim preciznim oružjem. Dakle, borbe u Libanu i Gazi, kao i ratovi u Avganistanu, na Kosovu, Iraku i Libiji imaju i zbog toga sličnosti – mada Izraelci, kao i Amerikanci i Evropljani, nisu ciljano napadali civilne ciljeve u užem smislu, žrtve vazdušnih udara su na stotine i hiljade civila.

Već poređenje rata na Kosovu 1999. i 2006. u Libanu iznosi na videlo brojne paralele: američki i evropski ratni avioni bacali su u Kosovskom ratu kasetne bombe koje su ubile mnogo civila, greškom bombardovali izbegličke kolone, koristili kontroverznu uranijumsku municiju.

Sila

Prema Hjuman rajts voču i NATO, na srpskoj strani je poginulo pet stotina civila i pet hiljada vojnika. Beograd je govorio o pet hiljada civila i pet stotina vojnika. Broj ubijenih kosovskih Albanaca je procenjen na oko dve i po hiljade. Zemlje NATO nisu izgubile nijednog vojnika.

Prema podacima libanske vlade, 2006. je već u prvim nedeljama rata život izgubilo više od hiljadu Libanaca, više od 90 odsto civili. Na izraelskoj strani, vlada je u istom periodu potvrdila stotinu smrtnih slučajeva, od toga oko dve trećine vojnika.

Bildergalerie Kosovo Krieg 15 Jahre Aviano Stützpunkt

Palestinski dečak u gradu Gazi - civili su sve češće žrtve ratova

Pokušaj da se neprijatelju bombardovanjem nametne sopstvena politička volja u oba slučaja je izazvao velike talase izbeglica: 1999. za vreme bombardovanja NATO srpske snage su intenzivirale etničko čišćenje. Preko milion Kosovara su pobegli ili su bili proterani. Prema agenciji UN za izbeglice, i u Libanu je 2006. milion ljudi bilo u bekstvu. Jerusalim je, međutim, govorio o 300.000 Izraelaca koji su napustili sever zemlje bežeći od raketnih napada Hezbolaha.

Stradanje

Ekonomska i ekološka šteta od strateškog bombardovanja bile su neizmerne, na oba mesta. Beograd procenjuje troškove rekonstrukcije na više od stotinu milijardi dolara. Procene libanskog Saveta za obnovu i razvoj su takođe u milijardama. Na severu Izraela, rakete Hezbolaha su uništile više od milion stabala i mnogo kvadratnih kilometara polja. Troškovi obnove bili su takođe u milijardama.

Ali nisu slični samo efekti već i logika delovanja: U SR Jugoslaviji, Evropljani su 1999. vazdušnim napadima želeli da unište infrastrukturu Vojske Srbije i prekinu proterivanje i ubistva kosovskih Albanaca. Time je trebalo da se ojača njihova autonomija, ali i opozicija protiv beogradskog režima. Jerusalim je bombardovanjem 2006. hteo da uništi vojnu infrastrukturu Hezbolaha i time okonča njegovu autonomiju u Libanu. Time je trebalo da se ojačaju ne samo Izrael, već i Liban, kao suverene države.

Sreća

Izbegavajući kopneni rat na Kosovu, Evropljani su 1999. za malo izbegli vojni poraz. Jer, činilo se da Beograd nije impresioniran, čak ni posle masovno proširenih vazdušnih napada koji su trajali nedeljama. Povlačenje srpskih snaga je počelo tek posle tri meseca bombardovanja.

Sa takvim ratnom srećom, kao što je NATO tada imao, Izrael teško može da računa. Njegovi vazdušni napadi u Libanu i pojasu Gaze pogađaju neprijatelja koji je još odlučniji i neustrašiviji od Beograda 1999. Jerusalimu tako posle viešenedeljnog bombardovanja nije ostalo ništa drugo do kopnena ofanziva, 2006, 2009. i sada 2014.

Gazastreifen Nahostkonflikt Bodenoffensive Soldaten

Most u Varvarinu je simbol stradanja civila 1999.

Evropljani mogu da se smatraju srećnim što nisu bili primorani na ovaj korak na Kosovu i u Libiji, posebno jer tamo nisu štitili svoje već tuđe živote. Izrael nema tu sreću. On se bori za svoju bezbednost – u sukobu u kome se o srazmeri isto tako retko vodi računa kao na Balkanu, u Avganistanu, Iraku ili Libiji.

Sumarum

Sva ta nedavna i sadašnja ratišta karakterišu fundamentalne promene u ratnom razumevanju, posebno na strani protivnika zapadnih demokratija: razlika između boraca i neboraca koja se relativno dobro održavala u eri međudržavnih ratova od sredine 17. do početaka 20. veka, počela je postepeno da erodira tokom 20. veka. Gubitak značaja takozvanog konvencionalnog rata odigrao je pri tom ključnu ulogu.

Tokom Prvog svetskog rata, pre 100 godina, na svaku civilnu žrtvu bilo je deset poginulih vojnika, danas je odnos skoro obrnut. Čini se da se ratovi ponovo sve više pretvaraju u nešto što pogađa društva u celini. Ovaj republikanski pogled Žan-Žaka Rusoa, koji ne zna za privatnost i na taj način ne zna za neborce, doživljava renesansu u asimetričnim ratovima 21. veka. Ako tako ostane, onda će to imati elementarne posledice po izvršnost Ženevske konvencije, kao i opšteg međunarodnog prava.

*Tekst čije smo delove preneli obajvljen je u berlinskom dnevniku Tagesšpigel u ponedeljak. Autor je Tomas Špekman, šef odeljenja za komunikaciju u ministarstvu finansija Nemačke i predavač na Institutu za političke nauke i sociologiju na univerzitetu u Bonu.