Konstanc – molitva za Jana i Zorana | Mozaik | DW | 20.07.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Konstanc – molitva za Jana i Zorana

Brod kao po ulju klizi Bodenskm jezerom. Površina svetluca. Na njoj sunce ispisuje reči nepoznatog jezika. To mogu biti samo stihovi himne posvećene putovanjima. Konstanc još iz daleka pozdravlja raširenih ruku.

Osmotrite li bolje videćete da je ženska figura u luci raširila ruke. Nju je skulptor Peter Lenk nazvao „Imperija“. Ironija u ovakvom imenovanju postaje vidljiva tek kada brod pored nje uplovi u luku.

Imperija, dama sačinjena od 18 tona čistog betona, ima erotsku harizmu. Zavodljive obline, ogrtač koji više otkriva nego što skriva, smeli dekolte. Na njenim dlanovima kao u foteljama sede dva čovečuljka. Jedan ima insignije papske, a drugi carske moći.

Kurtizana Imperija

Od 1993. kada je statua postavljena traje rasprava da li su muškarci na Imperijinim dlanovima istorijski likovi Sabora u Konstancu koji je održan od 1414. do 1418. Jedan od njih je car Svetog rimskog carstva Zigmund kojeg su u svojstvu ugarskog kralja zvali i Žigmund Luksemburški. Despoti iz srpske loze Brankovića bili su mu vazali.

Drugi je papa Martin V.

Protivnici ovakvog tumačenja tvrde da je umetnik mislio više metaforički spuštajući na dlanove betonske kurtizane Imperije simbole duhovne i svetovne moći. Umetnik je doprineo opštoj zbunjenosti kada je izjavio da su ti čovečuljci u stvari cirkusanti koji su uzurpirali znamenja svetovne i duhovne moći: „A procenu, koliko su prave pape i carevi bili cirkusanti ostavljam istorijskom obrazovanju posmatrača.“

Peter Lenk je inspiraciju potražio u Balzakovoj noveli „Lepa Imperija“, u kojoj se francuski klasik obračunava sa licemernim moralom visokog katoličkog sveštenstva, a radnju smešta upravo u Konstanc za vreme čuvenog Sabora. A istorijski model za Balzaka bila je rimska kurtizana Dona Imperija, koja je živela skoro čitav vek posle Sabora, i to u Rimu.

Sve ovo, uključujući i kapu dvorske lude na Imperijinoj glavi, razočaraće pristalice istorijske patetike, a doneće osmeh na lice ljudima koji cene slobodoumno sprdanje sa istorijskim veličinama.

Statua se zahvaljujući nevidljivom rotacionom mehanizmu ispod nje u roku od nekoliko minuta okrene oko svoje ose.

Grad koji nije goreo

Već prve ulice koje vode iz luke ka istorijskom jezgru imaju južnonemački istorijski rukopis – čeka me perfekcionistički održavana tradicionalna slika grada. Jedinstven je broj građevina koji je sačuvan još iz srednjeg veka jer Konstanc spada u retke nemačke gradove koji nisu razarani ni u Tridesetogodišnjem ratu ni u Drugom svetskom ratu.

Iza Imperije se u luci vidi se zgrada Sabora. Nastala je kao velika robna kuća gradskih trgovaca još krajem 14. veka. Sigurno niko tada nije ni slutio da će u najvećoj zgradi varoši 1417. na crkvenom saboru biti izabran novi papa koji će u hronikama ostati zabeležen kao Martin V.

Pored 1.000 crkvenih dostojanstvenika, monaha, pisara, vladara, u Konstanc su tada pohrlile i prostitutke. Hroničar po imenu Rihental je zabeležio da ih je bilo oko 700. Sabor se otegao nekoliko godina, katolički sveštenici su, kao što znamo, profesionalne neženje, a vlasteli je bilo dosadno. Lepa Imperija nije slučajno postala znak raspoznavanja za grad.

Grad u kojem je gorela lomača

Crkveni Sabor u Konstancu je osnova za smelu tvrdnju da je grad na Bodenskom jezeru nekoliko godina bio centar sveta. To je odličan mamac za turiste. Stvar je pre šest vekova ipak bila poprilično ozbiljna.

Katolici su umesto jednog imali tri pape koje se međusobno nisu priznavale. Kritičari stanja u crkvi poput rektora Praškog univerziteta, češkog teologa Jana Husa, dobijali su sve više pristalica. Sabor je sazvan da se u crkvu i carstvo uvede red.

U takvom redu nije bilo mesta za Jana Husa. Car Zigmund ga je pozvao da dođe u Konstanc, garantujući mu bezbednost. Jan Hus je došao, uhapsili su ga i izveli pred crkveni sud. Nisu mu dali da se brani ili da obrazloži svoj stav. Prebacivali su mu da je pristalica engleskog crkvenog reformatora Džona Viklifa koji je za života propovedao siromaštvo sveštenstava i osuđivao crkvenu hijerarhiju.

Tražili su od Husa  da porekne sve što je rekao i da se pokaje.  Odbio je. Sudili su mu u katedrali. Velika većina prisutnih je bila za njegovo smaknuće.

Izveli su ga na lomaču 6. jula 1415. „Sa verom u Boga s kojom sam pisao, učio i propovedao umirem danas s radošću“, rekao je na dan pogubljenja. Lomača je potpaljivana, a on se molio se za svoje sudije.

Na mestu gde su ga osudili, u katedralnoj crkvi, zapalio sam mu sveću. Najveća, katedralna crkva u Konstancu, kao i u mnogim drugim nemačkim gradovima zove se „minster“. U toj reči skriva se isti koren kao u reči manastir – monasterium. Nekada su sveštenici glavnog hrišćanskog hrama u gradovima živeli kao monaška zajednica. Jan Hus bi sigurno rekao da su to bila bolja vremena.

Konstanc nije samo Sabor

Ime je grad dobio u vreme rimskih careva. Istoričari nisu jedinstveni u proceni po kome je grad mogao biti nazvan. Jedni kažu da je to bio jedan od tetrarha Rimskog carstva Konstancije I Hlor.

Drugi smatraju da je to njegov unuk i sin Konstantina Velikog, Flavije Julije Kostancije, inače naš zemljak, jer je rođen u tadašnjem Sirmijumu – Sremskoj Mitrovici. Poznat je po tome što je pobio sve potomke svog deda da bi posle očeve smrti nasledio carstvo.

Za Rimljane je Konstanc bio granični grad, naročito kada su se povukli na Rajnu i utvrdili granicu – Limes – duž Rajne koja uvire u Bodensko jezero da bi opet potekla iz njega ka severu.

Sve ono što važi za evropsku istoriju izdešavalo se i ovom gradu. Pre Rimljana je tu živelo keltsko pleme Helveti na koje će se kasnije pozivati Švajcarska. Posle Rimljana dominiraju germanska plemena, njihovi kneževi i kraljevi. Konstanc postaje i biskupsko sedište. Trgovci povezuju sever Italije i sever Evrope, to donosi blagostanje.

Pomeranje trgovačkih ruta posle otkrića Amerike zamrzlo je grad u stanju bivšeg blagostanja – nije bilo novca za nove zgrade i prepravljanje starih. Tako gotiku niko nije doterivao.

Grad je za vreme reformacije bio sklon protestantizmu, ali habsburški car je mačem vratio zvanično katoličanstvo u grad. Slede stoleća u kojima se u gradu proizvodi laneno platno. Tek moderno doba budi grad iz dremeža.

Nesuđena Švajcarska

Valja napomenuti da je u 15. veku Konstanc želeo da postane deo Saveza švajcarskih kantona, ali su seoski švajcarski kantoni bili protiv prijema, jer su se bojali da će zajedno sa Cirihom, Bazelom i drugim gradskim kantonima, ionako izražena prevlast švajcarskih gradova postati još veća.

Tako Konstanc preko volje nalazi svoje mesto u Švapskom savezu i time se istorijski okreće – Nemačkoj. Konstanc opet postaje pogranični grad.

Za vreme vladavine nacista na granici u Konstancu postavljena je žičana ograda. Granica sa prirodnim gradskim okruženjem i Krojclingenom, varoši koja se sa švajcarske strane priljubila uz Konstanc, obeležena je tom žicom sve do 2006. Istorija stvara čudovišta, ali u običnom životu njihova nedela ponekad ih nadžive.

Jedna od konstanti Konstanca je i Alemanski karneval, koji se razlikuje i od onog u Kelnu i od onog u Veneciji. Karnevalisti nastupaju pod drvenim maskama, u grupama. Arhaično-agresivna crta sa ruralnim supstratom loše hristijanizovanih rituala jeste u ovakvim procesijama i fascinantna i zastrašujuća. Ali leti toga nema.

Jesen dijalektike

Mada ima tek 85.000 stanovnika, Konstanc je sedište dve visokoškolske ustanove. Univerzitet je osnovan 1966. i od tada spada u nemačke elitne univerzitete. Kampus je verovatno jedan od najlepših u Evropi. Sa uzvišenja na kojem se nalaze fakultetske zgrade studenti mogu da posmatraju površinu Bodenskog jezera po kojoj su prosute sunčeve žiške. Ili da u jesen posmatraju pramenove magle nad vodom.

Verovatno je u tom pogledu uživao dvadesetsedmogodišnji Zoran Đinđić pre nego što je 1979. u Konstancu odbranio doktorsku tezu „Marksova kritička teorija društva i problem utemeljenja“. Na njegovu smrt od 2013. podseća spomen-ploča u Alpskoj ulici gde je živeo.

Nazad u luku

Taman kada pomisliš da si zavirio i u poslednji sokak u kojem te iznenađuje zidno slikarstvo na staroj kuli ili izgled apoteke u zgradi iz 14. veka, iskrsne još neki detalj, još jedna uličica. Ako si video oslikanu fasadu većnice iz 16. veka, pa si pokušao da razaznaš cara Fridriha Barbarosu među prikazanim važnim građanima kako pre skoro osam i po vekova potpisuje mir sa Lombardskim savezom – a slika je iz godine 1836. – još nisi video  kulu koja se zove Rajnska kapija. Ako si video nju nisi video Husov kamen na mestu gde je češki reformator spaljen. I tako redom.

Kada se čovek dobro umori od istorije i njenih turističkih derivata, kada iscrpi svoj kapacitet divljenja sveprisutnom šarmu Konstanca, vreme je da potraži mesto gde može da uživa u lokalnom pivu, vinima ili hrani. 

U luci su bivši dokovi i magacini pretvoreni u lepe lokale. Uz obavezan pogled prema plavičastoj vodi, roju jedrilica na njoj, i odblesku kasnog popodnevnog sunca na Imperijinim razgolićenim grudima, čovek uz piće i mirise dobre švapske kuhinje može porazmisliti o odnosu intelekta i moći.

Jan Hus je izabrao mišljenje kao Božiji dar i to ga je ovde, u Konstancu, ubilo. Zoran Đinđić je prešao put od levičara sklonog anarhističkom shvatanju slobode do liberalno-konzervativnog demokrate. Iz Konstanca je, bez obzira na intelektualnu distancu prema marksizmu, u Srbiju poneo želju da promeni svet, a ne da na različita tumačenja sveta samo doda još i svoje.

Ispalo je da je povratak u Srbiju za njega bio isto tako koban kao dolazak Jana Husa u varoš na Bodenskom jezeru gde ga je čekala lomača.

Više konstante u životu

Pada mi u oči uspela reklama na boku broda koji će nas uskoro prebaciti nazad, preko Bodenskog jezera do Fridrihshafena: Više konstante u životu. Na nemačkom je konstanta istovetna sa reči Konstanc. Dakle – Više Konstanca u životu. Prvi put sam došao ovamo tačno pre dvadeset godina. I eto, hoću još, pa sam se vratio.

Dok isplovljavamo, sa vetrom u lice gledam kako Imperija sama oko sebe vrti ko zna koji krug za danas. Razmišljam opet o imenima gradova.

Nemački Konstanc ima imenjakinju Konstancu u Rumuniji. Mada su međusobno udaljena skoro 2.000 kilometara, oba grada su bila kumčad jedne rimske imperijalne familije. Rumunska Konstanca je još u 4. veku dobila ime po sestri Nišlije Konstantina Velikog.

Dobro je da i tu misao zapišem. Da ne budem ja kriv ako turistički agent nekoga uputi na Crno more umesto na Bodensko jezero.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM