Amsterdamski Narcis | Mozaik | DW | 11.05.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Amsterdamski Narcis

Amsterdam je plutajuća ludnica. Turisti nadiru sa svih strana, i kopnom i vodom, praveći od predivnog gradskog jezgra klaustrofobični mravinjak. Iz stotina kafanica dopire oštar i aromatičan vonj marihuane.

Kupili  smo dnevnu kartu koja ovde košta 12 evra po glavi i seli u prvi tramvaj koji nas je vozio unaokolo. Bila je to linija broj 19 koja počinje kod Železničke stanice Sloterdajk, gde smo odseli u vagonu preuređenom u hostel, a završava ko zna gde.

Našli smo se u nepoznatom delu grada. Na škrtom majskom suncu nizala su se geometrijski definisana pročelja zgrada od fasadne cigle. Ovakav bolno savršen poredak travnjaka i zgrada poznavao sam iz Nemačke. Samo što je holandski smisao za prostorni red očito još izraženiji. Sišli smo i prešli ulicu da sačekamo isti tramvaj u drugom smeru.

Slučajni susret

Za pet minuta je stigao isti tramvaj – upravo ono vozilo iz kojeg smo izašli. Prepoznao sam ga po vozaču, razgovorljivom čoveku srednjih godina. Na holandskom je petnaestak minuta, koliko smo se vozili ovamo, zabavljao jednu stariju gospođu i njenog psića. Oboje – skoro da htedoh reći sve troje – su se smejali. Ovakvih šofera i putnika fali nam na Balkanu, pomislio sam.

Čim smo opet ušli u njegov tramvaj, vozač me je pogledao i rekao na bosanskoj verziji zajedničkog jezika: „Mogli ste produžit` još jednu stan`cu, svakako se okrećem.“

I tako uđemo u razgovor sa bosanskim vozačem tramvaja u Amsterdamu. Zove se Narcis. Po profesiji je istoričar. U Holandiji je, kaže, otkako je Karadžić počeo da pravi Republiku Srpsku pa su njegovi morali da beže. Tramvaj vozi pola radnog vremena, nije loše plaćeno, a stalno je sa ljudima.

Narcis B. Bahnfahrer

Narcis Skelić: istoričar, vozač tramvaja i turistički vodič

U drugoj polovini radnog vremena on je turistički vodič, naročito za jednu veselu grupu Bosanki sa Zapada. On im je pre izvesnog vremena na višednevnim putovanjima objasnio istoriju Praga i Beograda.

Narcisov Amsterdam

Amsterdam je nastao – kao što ime kaže – kao naselje iza brane na reci Amstel. Ribarsko selo, prvi put pomenuto 1250. imalo je i rimsku predistoriju, ali o njoj u močvarnom kraju nije sačuvano dovoljno tragova. Narcis nam, vozeći tramvaj, priča o vekovima koji su skromnom ribarskom naselju iza nasipa namenila svetski značaj.

Naš vodič nas pita znamo li šta znače tri krstića na crnoj traci crveno-crne zastave Amsterdama. To, sa sigurnošću, niko ne može reći, kažu hronike. Ali Narcis zna odgovor, njegovo tumačenje se oslanja na lokalnu legendu: „Tri stvari mogu da budu i sjajne i pogubne za čoveka. Ne znate koje? Prva je voda. Vidite da je Amsterdam na vodi. I stolećima je kroti.“

Kao naručen u scenariju stiže prizor jednog amsterdamskog kanala. Nivo vode je iznad nivoa kuća iza nasipa. Šta ako neki nasip popusti? Narcis se osmehuje i kaže: „Onda plivaj, burazeru!“

Drugi krstić Narcis povezuje sa vatrom, koja jeste izvor energije, ali je nekoliko puta u velikim požarima harala gradom ostavljajući zgarišta. Treći krstić je – zlato. Ono je i blagoslov i prokletstvo grada.

Priča mi se dopada. Amsterdam se obogatio trgovinom, dovlačeći traženu robu iz prekomorskih kolonija, a potom trgujući novcem, kao finansijska metropola. Naposletku su brusionice dijamanata postale ekonomski motor.

Simboli grada

Doduše, od 1947. u gradskom grbu je po volji holandske kraljice Vilhelmine upisano „Heldhaftig, Vastberaden, Barmhartig“ („junački, odlučno, milosrdno“) što bi trebalo da podseća na one Holanđane koji su u Amsterdamu pružali tihi ili otvoreni otpor nacističkoj okupaciji.

Naravno, postoji i druga strana priče koja se iz pristojnosti ili stida izostavlja. Saradnja sa nacističkim okupatorima je bila svakodnevna, holandski dobrovoljci su na Istočnom frontu u velikom broju ubijali i umirali za Hitlera, a čak su i neki građani jevrejskog porekla sarađivali sa okupacionim vlastima.

Primer je otac holandskog pisca Harija Muliša, koji je izbegao logor evidentirajući u banci opljačkanu jevrejsku imovinu. Posle rata je zbog toga odležao tri godine u zatvoru. On je Hariju Mulišu ostavio moralnu dilemu u nasleđe čija dramatičnost je verovatno, uz književni dar, napravila od njega najvećeg holandskog pisca. „Otkriće neba“ iz 1992. je, sećam se, bio pravi svetski hit.

Muliš je dobar primer holandske estetike – ona spaja eksperimentalni duh, humor i mnogo internacionalniji smisao za lepo nego što je to slučaj sa većim zemljama.

Moja saputnica ima precizan pogled za izloge butika. Propešačio sam sa njom i sve spratove ekskluzivne robne kuće Magna Plaza, koja radi sedam dana u nedelji do deset naveče, a prvorazredni je spomenik kulture, izgrađen 1895. u neogotičkom i neorenesansnom stilu. Meni je posle tog iskustva jasno da Holanđani imaju izuzetno svež tekstilni dizajn, finu sklonost ka bojama iz sunčanijih predela.

Bog, dakle priroda

Grad se ne može shvatiti bez jevrejskog doseljavanja posle progona iz Španije, a potom iz Poljske. Moja omiljena duhovna tačka hodočašća bio je spomenik filozofu Baruhu Spinozi. Oduvek mi se sviđala njegova nepopustljivost – nije mario za većinsko mišljenje jevrejske zajednice koja ga je anatemisala i isključila 1656. On je rođen u Amsterdamu, ali su se njegovi doselili iz Portugala. „Naređujemo vam da niko s njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio…“

Čime je Spinoza naljutio savremenike, i Jevreje i sve ostale? Svojim izjednačavanjem Boga i prirode. Nije smatrao Bibliju i Talmud nepogrešivim izvorima istine. Zato su ga u istoriji čovečanstva voleli kao Hajne ili Niče ili mrzeli kao Karl Šmit.

On je ostao nezavisan, brusio je stakla – kažu da je bio precizan i vrstan optičar jednako kao i filozof. Njegovo ime pamtimo, a tama vekova je progutala sva imena njegovih savremenika koji ga nisu razumeli. Hajnrih Hajne je zapisao: „Svi naši današnji filozofi, možda i ne znajući, gledaju kroz naočare koje je napravio Baruh Spinoza.“

A nigde nisam našao opevanu sudbinu Baruha Spinoze kao u našeg velikog pesnika Skendera Kulenovića. Peti sonet o velikom filozofu Skender završava ovako:

Neka. Ja sam kamen što svom mjestu pada, 
bez straha, bez žala, bez tlapnje, bez jada. 

Zlatni vek

Amsterdam ne bi bio to što jeste bez Holandske istočnoindijske kompanije koja je 1602. postala prva multinacionalna kompanija i najveće trgovinsko društvo 17. i 18 veka. U dva veka postojanja prevezla je desetak miliona ljudi na 4.700 brodova interkontinentalnim vodenim putevima, sledeći začin, svilu dijamante i sve za čim je ambiciozni evropski kontinent žudio.

Šetajući Amsterdamom zaista ne možete pobeći od istorije. Tu je i dokaz da su Holanđani, pošavši odavde, osnovali Njujork.

Zlato tog veka naročito je vidljivo sa vode. Jednosatna vožnja vodenim putevima Amsterdama naprosto promeni perspektivu. Ovako su viđali grad trgovci i mornari koji su razvozili robu po magacinima ili isplovljavali na naporne, nekad pogubne prekookenaske plovidbe.

Tri najveća prstena kanala kroz grad se zovu Gospodinov, Carev i Prinčev kanal – sve to nam je fino objasnio Narcis: „Gospod je iznad cara, a car iznad princa. Hijerarhija u strukturi grada.“

Muzej prirodnih nauka, recimo, izgleda kao veličanstveni nasukani brod. A stotine brodića usidrenih uz obale kanala nekada su bile alternativni vidovi življenja u liberalnom velegradu. Sada neki od njih dostižu astronomsku cenu na tržištu nekretnina – mada je „nekretnina“ sigurno pogrešan izraz za davno usidrenu barku.

Turistička najezda

U Amsterdamu možete i da šetate skoro beskonačno, obalom nekog od 165 kanala, posmatrajući blago nagnute kuće uskih fasada – jer se porez plaćao po širini izlaska na kanal. A zbog uskih pročelja nameštaj se dizao čekrkom preko krova. Zbog toga su zgrade naherene – da bi se nameštaj dizao uz fasadu.

Možete po cenu teškog umora obilaziti skoro 1.300 mostova. Jedina opasnost koja vas pri tome vreba jeste gusti biciklistički saobraćaj. Dakle, ako dolazite iz zemlje gde je biciklistička staza misaona imenica – oprezno i polako.

Parkplatz für Fahrräder Amsterdam

Parking za bicikle

Radili smo sve što turisti inače rade, upadali u klasične klopke, kada mrtvi umorni natprosečno plaćate ispodprosečnu hranu jer ste gladni i želite da odmorite noge u nekom od bezbrojnih restorančića.

Mogu se posetiti muzeji u koje su dovukli najčuvenije slike Van Goga ili Rembranta, može se posetiti „Kuća Ane Frank“, ali za sve to vam je potrebno više dana i više strpljenja. Van Gogovi suncokreti ionako krase magnete na svakom ćošku.

Amsterdam je, poput Pariza i Rima, skupo zadovoljstvo. Stotinak jezika i turisti koji nadiru sa svih strana, kopnom i vodom, od predivnog gradskog jezgra prave klaustrofobični mravinjak. Iz više stotina kafanica dopire oštar i aromatičan vonj marihuane. Lake droge se konzumiraju  u kofišopovima. Ali samo retki ne izgledaju kao muške krčme u kojima se tetosteronska braća odaju karasevdahu.

Listovi marihuane su oslikani na svim mogućim i nemogućim suvenirima, ali to ne znači da je ta supstanca zaista u čaju ili čokoladi koja se nudi.

Svakako je zanimljivo proći i kroz čuvenu Četvrt crvenih fenjera. Ona je, kako i dolikuje, smeštena oko najstarije crkve u gradu. Tamo dame reklamiraju svoje obline u izlozima istorijskih kuća, nudeći to što nude po svim lukama sveta. Amsterdam je ujedno i veliko središte gej kulture, pa po obližnjim radnjama ima svega i za svačiji ukus.

Rotlichtviertel Amsterdam

Crveni fenjeri

Turističku najezdu je sigurno izazvao i fakat da su prostitucija kao i konzumiranje lakih droga u Holandiji odavno dekriminalizovani. Ulazeći u Amsterdam, vi ulazite u panseksualizovani grad čijim ulicama provejava miris kanabisa.

Plutajuća ludnica

Grad je u svom početnom konceptu u stvari veoma smelo zamišljen. Holanđani su pobadali drvene stubove u vodu. Dovozili su ih iz nemačkog Švarcvalda. Docnije su stubovi bili od trajnijih materijala. Pesak od prokopavanja kanala služio je za pravljenje ostrva. Na jednom od tih ostrva je Glavna železnička stanica koja je nikla usred zaliva.

Ali taj već bivši zaliv – jer je odvojen nasipima od mora – još nije kraj amsterdamske ambicije da otima od vode i gradi na pesku. Otišli smo po Narcisovoj preporuci i u potpuno novo naselje nazvano po zalivu – Narcis ga je izgovorio kao „aj“, napomenuvši da je to na engleskom oko, a ta ostrva su kao oči u vodi.

Smela arhitektura, mnogo avangardnija nego u konzervativnijim gradovima kontinenta, tačno na ivici između lepog i strašnog. Na kraju takvog naselja u suton uočio sam ogromnu lopatu pobodenu u pesak. To je bio najlepši spomenik koji sam video u Amsterdamu.

Voleo bih da to kažem Narcisu, ali on se, pošto nam je mahnuo iz tramvaja broj 19, još prvog dana naše posete izgubio u sumračnoj izmaglici čarobnog i morbidnog grada.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM