Kineski – jezik budućnosti u Africi?

Miradi Čekpo živi u Beninu, radi u jednoj kineskoj trgovinskoj firmi kao tumač i prevodilac za kineski jezik. „U srednjoj školi sam gledala kineske TV kanale i sanjala o tome da putujem u Kinu i upoznam njihovu kulturu“, rekla je za DW.

Posle mature je tri godine studirala kineski jezik na univerzitetu u Abomej-Kalaviju na tamošnjem Konfučijevom institutu.

„Želim da ostvarim svoj san o međunarodnoj trgovini tako što ću izvoziti tropske proizvode iz Benina u Kinu i uvoziti kineske proizvode u Benin, ili još bolje u čitavu Afriku. Kada se uči neki jezik, to je zato da bi se sarađivalo sa tom zemljom“, objašnjava Čekpo.

Međutim, ono što je postigla Maradi Čekpo, uspeva samo malom broju afričkih studenata koji uče mandarinski - standardni kineski jezik kojim govori većina stanovništva u Kini.

Uče kineski, ali su male šanse za posao u Kini 

Konfučijev institut je državni jezički i kulturni institut osnovan 2004. godine, pod okriljem kineskog Ministarstva obrazovanja. Kineska vlada snažno ulaže u njihovo širenje po svetu - samo u Africi desetine tih instituta nude kurseve kineskog.

Kina doduše velikodušno dodeljuje stipendije studentima, ali se na kraju u samoj Kini za njih gotovo i ne otvaraju mogućnosti za karijeru, kaže Simbaraše Gukurume, sociolog na Univerzitetu Sol Platje u Kimberliju, u Južnoj Africi.

Razlog je taj što kinesko stanovništvo, u poređenju sa afričkim, znatno bolje govori strane jezike. S druge strane, Kina je poznata po tome da za većinu svojih infrastrukturnih projekata na kontinentu – poput luka, puteva ili aerodroma – angažuje sopstvenu radnu snagu.

Nakon studija kineskog jezika vrlo mali broj ljudi može da napravi karijeru, naglašava ovaj naučnik poreklom iz Zimbabvea: „Gotovo čitav kadar fakulteta i osoblje Konfučijevog instituta na Univerzitetu u Zimbabveu čine naši ljudi koji su dobili određenu finansijsku podršku za studije u Kini i koji sad predaju mandarinski“, kaže Gukurume za DW.

„Kina ima koristi od ovakvog razvoja situacije, jer se većina ovih instituta, kao i drugih kulturnih razmena, obično zasniva na bilateralnim sporazumima između vlada i ponekad ide ruku pod ruku sa neograničenim pristupom Kine afričkim resursima“, naglašava on. Kulturne aktivnosti i kineska vodeća uloga u eksploataciji litijuma i kobalta u Africi – za njega su to dve strane iste medalje.

Istovremeno prenošenje jezika i politike

Mnoge zemlje imaju institucije koje u inostranstvu promovišu sopstveni jezik i kulturu. Međutim, za razliku od nemačkih Gete instituta koji imaju sopstvene prostore, Konfučijevi instituti su često povezani sa univerzitetima.

Uticaj Komunističke partije Kine izazvao je kritike, posebno u zapadnim zemljama. Jer, ovi instituti ne prenose samo kineski jezik i kulturu, već i politički sistem, naglašava Gukurume: „Mladi ljudi koji se upoznaju sa ovim političkim sistemom usvajaju nedemokratske principe“, kaže ovaj sociolog.

U tome on vidi i objašnjenje zašto su zatvoreni neki Konfučijevi instituti u Evropi i Sjedinjenim Državama: „Zato što ugrožavaju akademsku slobodu na univerzitetima, ali i zato što indoktriniraju studente kineskim politički sistemom, koji bi mogao biti shvaćen kao autoritarni ili nedemokratski.“

U Africi, međutim, broj ovih kulturnih instituta naglo raste. Južna Afrika se sa deset instituta smatra jednim od centara za mandarinski jezik.

Ali Kina sve više ulaže i u pozorišta, muzeje, filmsku, muzičku i medijsku industriju, kao i u biblioteke na afričkom kontinentu.

Odsustvo granica i pravila za uticaj Kine u Africi

U studiji „Institucionalizovano kulturno prisustvo Kine u Africi“, koju je 2023. objavio nemački Institut za međunarodne odnose u Štutgartu, Avril Džofe, šefica Odeljenja za kulturnu politiku i menadžment na umetnčkoj školi Univerziteta Vitvotersrand u Johanesburgu -– bavi time kako afrički akteri doživljavaju ove kineske kulturne programe i šta to znači za lokalnu kulturu.

Prema njenim rečima, kineski interes za Afriku prevazilazi ekonomske i bezbednosne motive i uključuje izgradnju „meke moći“. Zato, dodaje ona, ne čudi što je broj afričkih studenata na kineskim univerzitetima sa manje od 2000 u 2003. godini petnaest godina kasnije 2018. porastao na više od 81.500.

Kineska rastuća ulaganja u kulturnu infrastrukturu afričkih zemalja nisu samo simboličan gest. Džofe kritikuje odsustvo granica i pravila za uticaj Kine u Africi: „Da bi se ublažili potencijalno negativni efekti ovakvog institucionalizovanog kulturnog prisustva, potrebno je davati mnogo konkretnije preporuke – posebno civilnom društvu, umetnicima, kreativcima, filmskim stvaraocima, muzičarima, kao i samim vladama“, rekla je Džofe za DW.

Ali, ona priznaje: „Još nemamo jasnu predstavu o tome da li kineska antidemokratska ideologija ulazi u ove investicije. Ove korektivne mere su neophodne da bi se osiguralo da se to ne dogodi.“

Bolje podržati i finansirati lokalnu kulturu

Jedan od načina bio bi da se obezbedi da Afrička unija i druga regionalna tela zaista uključe afričke institucije u svoje pregovore o kineskim investicijama.

Potrebna je jedinstvena kulturna politika koja bi svakom afričkom zemlji omogućila da ojača svoju pregovaračku poziciju i maksimalno iskoristi pozitivne efekte kineskih ulaganja, zahteva Džofe.

Pored toga, afričke zemlje bi morale da poštuju potrebe umetnika i kulturnih radnika kako bi investicije zaista odgovarale njihovim interesima. Ona izražava zabrinutost za identitet afričkih umetnika ako sadržaj bude uglavnom oblikovan pod uticajem iz Kine.

Džofe se zalaže i za povećanje nacionalnog finansiranja: „Time bi se obezbedile i stipendije i programi za umetnost i kulturu, a istovremeno bi se smanjio finansijski monopol koji možda ima Kina.“ Takođe, mladi ljudi koji su studirali u Kini trebalo bi u svojim matičnim zemljama da dobiju bolje mogućnosti za zapošljavanje ili dodatne obuke.