Kako je Vaso Mraović preduhitrio smrt | Mozaik | DW | 09.07.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kako je Vaso Mraović preduhitrio smrt

„Đe ćeš, Vaso, jesi li ti poludjeo?“ „Idem ja da vidim svoje, da vidim očevinu, djedovinu… Nije mi još mnogo ostalo, pa reko’ da još jednom vidim. Da omirišem vazduh, da se vode napijem…“

Piše Dragan Aleksić

Doktor je rekao Vasi Mraoviću da je bolestan. Ozbiljno.

Koliko još?

Eto, godinu dana. Žao mi je.

Mati mi je živjela šezdeset. Stari šezdes't i tri. Ženi je bilo šezdes't i dvije godine kad je umrla. Godinu dana po izbjeglištvu. Ovdje u bolnici. Doktori rekli leukemija. A ja mislim da je krepala od tuge. Te noći, kad je umrla, dežurnoj sestri je rekla: Ružice, idem ti ja.

Gde, majko?

Kod moga Miloša.

Ko ti je Miloš, majko?

Moj jedinac… majkine oči.

Od tuge ode. Kao i mnogi… Meni je sada šezdes't i šest, ako izguram tu tvoju jednu, biće šezdes't i sedam. Dosta.

Doktor je iz ormara izvadio flašu, stavio je u plastičnu kesu i spustio na sto pred Vasu: Ponesi ovo. To ti je za onu drugu držalju.

Godinu dana ranije, doktor je na pijaci kupio dve sekire, veću i manju. Trebale mu za vikendicu u šumi. Prodavac mu je rekao da za dobre držalje potraži jednog starog izbeglicu iz Hrvatske, u nekadašnjim brigadirskim barakama kraj šume.

Šume nekada nije bilo. Posadili je brigadiri iz cele Jugoslavije. Dolazili su godinama, svakog leta. Sadili, sadili, i sad je tu lepa šuma, poveća. Jugoslavije više nema, šume ima, a u mnogobrojnim barakama posle devedeset i pete bio je smešten izbegli narod iz Hrvatske.

Našao je doktor Vasu, dao mu sekire i pitao ga kad će držalje da budu gotove.

Dođi za dva dana.

Deljao je Vaso polako držalje. Prvi dan za veću sekiru a drugi za manju.

Došao je doktor po držalje. Vidi lepe su, jake: Odlično izgledaju. Šta misliš, koliko će da mi traju?

Ako znaš da cepaš, možda te i nadžive.

Pokaži mi kako da cepam.

Pokazao Vaso kako se cepa. Onda su seli na balvan na ivici šume i pušili, ćutke.

Ustao doktor: Vaso, lepo si mi to napravio. Kaži šta sam ti dužan.

Ništa. Ja to tako deljao, da nešto radim, da mi prođe dan. Sam sam ti ovdje, pa mi malo zanimacije dobro došlo. Žena umrla... ‘Ajde, koristi ti to u zdravlju.

Doktor je otišao do auta, pa se vratio sa flašom viskija: Kad nećeš novce, uzmi ovo. Doneo mi neki pacijent. Kad se sledeći put vidimo, dajem ti još jednu flašu. Za drugu držalju.

Barake su nekada bile pune sveta, starog i mladog. Polako, s godinama, mlađi odlazili u inostranstvo, a stari umirali. Krepao silan narod. Neki starci odlazili u šumu, da se ne vrate. Daleko od ognjišta i svojih grobalja.

Vaso Mraović je izgurao zimu u svojoj sobi: dva metalna kreveta, sto, dve stolice, mali šporet, balon za vodu, tri šoljice za kafu, džezva, daska na zidu i na njoj kesa šećera, kesa soli, pet tanjira, mala kutija i u njoj kašike, viljuške i noževi, dve rolne toalet papira, fenjer i kraj njega sveća, kutija šibica, mnoštvo kutija sa lekovima, drveni sanduk na podu, gola sijalica na kratkom gajtanu, prozor. U baraci po deset malih soba sa jedne i druge strane hodnika. Na kraju hodnika muški i ženski toalet.

Kad je šuma ozelenela, računao je Vaso da mu je ostalo još oko pola godine. Spakovao je svoj lovački ranac. Stavio je u njega mali vojnički ašov na preklapanje, kupio ga neke davne godine u Zagrebu, na vojnom otpadu, sve kutije sa svojim i ženinim lekovima, flašu vode.

Pokucao je na vrata preko puta. Niko se nije javljao. Otvorio je vrata. Na krevetu je ležala obučena starica.

Joke, jesi l' živa?

Živa, Vaso, k'o i ti. A što ne bi bila?

Joke, da se pozdravimo. Idem ti ja kući.

Đe ćeš, Vaso, jesi li ti poludjeo?

Idem ja da vidim svoje, da vidim očevinu, djedovinu… Nije mi još mnogo ostalo, pa reko' da još jednom vidim. Da omirišem vazduh, da se vode napijem…

Vaso, ne ide se tamo više... Zaklaće te, k'o što su Miloša zaklali.

Vaso je autobusom otputovao do Beograda, onda vozom do Zagreba. Na zagrebačkom kolodvoru je dugo stajao i gledao ljude koji su nekud putovali ili se vraćali, prolazili kraj njega, govorili kao što i on govori. Pomislio je: Kao da nikada rata nije ni bilo.

Dva sata kasnije je seo u autobus za Karlovac. Počeo je da se znoji. Spustio je glavu u šake, i tako do Karlovca.

Kad je na karlovačkom kolodvoru izašao iz autobusa, na česmi je umio lice, napio se vode, napunio flašu i odmah krenuo sporednim ulicama ka izlazu iz grada. Želeo je da stigne do svog sela pre mraka. Nije išao putem, već sporednim stazama, preko polja i brda. Nije želeo nikoga da vidi, niti da njega iko vidi.

Na prvoj većoj uzvišici, zastao je i okrenuo se prema mostu na Korani. Odmah je počeo da vrti glavom levo-desno, kao što se čini u nekoj neverici.

Miloše, Miloše…

Onda je seo na zemlju i dalje lagano vrteći glavom levo-desno.

Kad je legao na leđa, pogledao je u predvečernje nebo što se rumenelo na zapadu: Nema Boga. Nema. Nikada ga nije ni bilo. Koji bi Bog dozvolio da se trinaest mladića zakolje dolje na mostu? Koji?

Pred sumrak, Vaso je čučao na bregu iznad svog bivšeg doma. Dimilo se iz dimnjaka na njegovoj kući i na okolnim kućama. U nekim prozorima je gorelo svetlo. Osećao se miris štala, krava, balege i procvetalih voćki oko kuća. U njegovom dvorištu koza vezana za stablo rascvetale jabuke. Jedna je žena izašla iz kuće, na pragu navukla papuče, pa prišla jabuci, odvezala kanap i povela kozu u štalu.

Vaso se ispružio, pod glavu je stavio ranac i gledao u nebo što je lagano tamnilo. U jednom trenutku kao da je čuo glas majke koja ga zove u kuću. Zatvorio je oči. Bio je na svome. Mirno je zaspao.

Tuđi petlovi su probudili Vasu Mraovića. Ustao je, pogledao svoju kuću i kuće bivših komšija. Tu je sada živeo neki drugi svet. Okrenuo se i pošao ka groblju. Tamo su oni koje je poznavao, koji su ostali, koji su njegovi.

Malo seosko groblje više nije ličilo na ono koje je on ostavio. Sad je tu bila šikara, mlada šuma, puzavice i visoki korov. Mlada stabla bukve i hrasta su rasla iz grobova, uz krstove, kamena obeležja.

Vaso se lagano probio do mesta gde su bili grobovi njegove familije, oduvek. Našao je kamen na kojem je nekada pisalo ime njegovog djeda i babe. Mermerna ploča sa imenima njegovih roditelja, koju je on postavio, bila je oborena i pokrivena bršljanom. Uz već dobro natruo krst njegovog Miloša rasla su dve mlade bukve. Stabla, kao podlaktica debela, spojila se krstom i držala ga da ne padne. Vaso je klekao, poljubio izbledela plastična slova imena svog sina, pa zagrlio mlada stabla i krst. Nije plakao, nije zajecao, nije se mrdao, samo je nekoliko puta prošaputao: Miloše, Miloše… Moj Miloše…

Vaso Mraović je ceo dan proveo sa svojim mrtvim Mraovićima. Malim ašovom je očistio njihove grobove od bršljana, stabljika, trulog lišća, korova. Uspravio je nadgrobnu ploču svojih roditelja. U suton je iz ranca izvadio sve kutije sa lekovima i flašu vode. Popio je sve tablete i sve kapsule. Spustio je ranac kraj dve bukve i krsta. Izvadio je sinovljev krst. Legao je na zemlju, spustio glavu na ranac a krst položio na svoje grudi. Zaspao je sa krstom na grudima, sa rukama na kracima. U jednoj ruci čvrsto je držao ime svoga sina, a u drugoj prezime.

DW.COM