Jozu je spasilo ime | Mozaik | DW | 21.06.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Jozu je spasilo ime

Stevan je svima, kojima je za oko zapalo ime Jozo, govorio da je mlađem sinu dao ime po najboljem drugu iz vojske. Da mu je Jozo, tamo u Makedoniji, bio kao brat rođeni: jedan bi za drugog život dali.

Piše: Dragan Aleksić

Jozo Okić, sa Korduna, iz Okića kraj Tušilovića, živi u Banatu, u Beloj Crkvi.

Ime, Jozo, dao mu je otac po najboljem drugu iz vojske, Jozi Barešiću sa otoka Pašmana. Stevan Okić i Jozo Barešić su skoro dve godine zajedno služili vojsku u Makedoniji, u Debru, na granici sa Albanijom. Bili su nerazdvojni od jutra do mraka: pili, jeli, spavali u isto vreme, patrolirali duž granice, čuvali jedan drugome leđa, brinuli da neko ne zadrema na straži, u rovu, da ih neprijatelj, sa jedne ili druge strane granice, ne iznenadi. Oficiri su im rekli da Albanci, oni iz Albanije i neki iz okolnih šiptarskih sela, ne vole JNA, Jugoslaviju i druga Tita.

Njih dvojica su izlazili svake druge subote posle podne u Debar, šetali gradskim korzoom, zagledali mlade Makedonke i Albanke, pili pivo u kafanama, a jednom su zajedno povalili ocvalu lepoticu, kurvu, Lepu-Lizu. Bilo je toplo novembarsko veče, ali po pravilu službe već su na sebi imali šinjele, pa je Jozo skinuo svoj i prostro ga pod ženu koja je bila duplo starija od njih dvojice. Kako je Stevanu tog dana bio rođendan, Jozo je drugu dao prednost, a on je pušio sa strane i zagledao visoke jablanove koji su okruživali stadion. Nekoliko meseci kasnije, obojica su bili sa malom Cigankom Esmom, kraj žice, u blizini vojničke kuhinje. Esma je od Joze i Stevana uzela novac, ali od vojnika koji su radili u kuhinji primala je i konzerve mesnog nareska, paštete, napolitanke, hleb, krompir, sve što je moglo da se neprimetno ukrade, a njoj je bilo potrebno.

Uvek zajedno: govorilo se da Jozo i Stevan jedan bez drugog ne idu ni na pišanje. Hranu iz paketa, koji su povremeno stizali, sa Korduna i sa otoka Pašmana, delili su na ravne časti. Jednom je Stevan svom drugu Jozi rekao da će, bude li imao dva sina, prvome sinu dati ime Dmitar, po svom ocu, a drugom Jozo, po njemu. Jozo je rekao da će i on da uradi isto. Bilo je: „Evo ruke.“ „Evo ruke.“ „Dogovoreno?“ „Dogovoreno.“ „Reč!“ „Reč!“

Prošla je vojska, tačno 683 dana, Jozo i Stevan su odslužili svoje i otišli kućama. U narednih godinu-dve razmenili su nekoliko pisama, pa je onda to zamrlo.

Kad je Stevan dobio drugog sina dao mu je ime Jozo. Čudili su se ljudi u Okiću što je Stevan dao sinu hrvatsko ime. Selo im je srpsko, a i okolna su srpska. Majka je vrtela glavom i ćutala, a žena je govorila neka bude kako njen Stevo hoće; ona će da imenuje treće dete. Familija je negodovala. Neki su Stevanu direktno ili pak izokola predlagali da detetu promeni ime.

Stevan je svima, kojima je za oko zapalo ime Jozo, govorio da je mlađem sinu dao ime po najboljem drugu iz vojske. Da mu je Jozo, tamo u Makedoniji, bio kao brat rođeni: jedan bi za drugog život dali. Da je dao reč, a pošten čovek se drži date reči.

Avgusta 1995, u Tušiloviću, hrvatski vojnici su zarobili nekoliko mladića koji su ostali u mestu da čuvaju odstupnicu zbegu što je krenuo ka Srbiji.

Jedan hrvatski vojnik je upitao Jozu kako se zove, a ovaj mu je odgovorio:

- Jozo Okić.

- Ti si Hrvat? – upitao je vojnik.

- Nisam… Otac mi je dao ime po najboljem drugu iz JNA. Po nekom Jozi Barešiću sa otoka Pašman.

- Taj Jozo Barešić je moj otac. Ja se zovem Jozo, po njemu. Kao i ti.

- Da li imaš mlađeg brata koji se zove Stevan?

- Ne. Ja sam doma najmlađi. Moj stariji brat se zove Ivica, po didi.