Kako je nemački suficit doprineo finansijskoj krizi
10. avgust 2018.
U Nemačkoj, nekadašnjoj zemlji pesnika i filozofa, kao da su kompleksna razmišljanja nepoželjna. Ovaj utisak nastaje kada se baci pogled na diskusije o ekonomskoj situaciji proteklih godina. Dužnička kriza, zbog koje se monetarna unija mogla raspasti, iz nemačkog ugla je problem „kriznih zemalja". Grci, Portugalci, Španci i Italijani su „živeli iznad svojih mogućnosti" i „zadužili se do grla", umesto da su više radili i štedeli. To se i dan danas može čuti u Nemačkoj.
To se pričalo ne samo po kafanama, već i u medijima, ali i u političkom Berlinu, gde je bivši ministar finansija Volfgang Šojble kao uzor navodio primer štedljive nemačke domaćice. Slično su argumentovali i nemački ekonomisti, pokazavši time intelektualnu ograničenost koja postoji u Nemačkoj kada je reč o ovoj disciplini.
Sve su dobro uradili
Nemci i dalje smatraju da su u pravu i to stalno potkrijepljuju privrednim rastom i dobrom ekonomskom situacijom. Nezaposlenost je rekordno niska, privreda cveta, a nemački automobili i mašine sjajno se prodaju - širom sveta. Drugim rečima, „mi smo sve uradili kako treba".
Moris Obstfeld, vodeći ekonomista u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) jedan je od onih koji se godinama protive takvom poimanju stvari. Poput strpljivog učitelja koji se obraća prevrtljivom detetu, on je u gostujućem članku za nemački list „Die Welt" napravio novi pokušaj da nemačka javnost čuje i drugačiji argument koji glasi: „Nemci prodaju i izvoze puno, ali kupuju premalo iz inostranstva".
Posledica je suficit u izvozu od 122 milijarde evra, samo u prvoj polovini 2018. godine. Mnogi Nemci ponosni su na ovu brojku: Puno para zaradili, malo para potrošili - sve po uzoru na štedljivu nemačku domaćicu.
Zaduženje kao model poslovanja
S druge strane, za ekonomistu Obstfelda veliki suficit na tekućem računu predstavlja pretnju slobodnoj trgovini i globalnoj finansijskoj stabilnosti. Trajno izvoziti znatno više nego uvoziti znači da se vlastiti poslovni model zasniva na zaduženju drugih.
Prema kalkulacijama MMF-a, oko 20 odsto svetskog trgovinskog suficita prošle godine otišlo je u Nemačku, a u Kinu 11 odsto.
Obstfeld nije usamljen u svojoj kritici. Američki predsednik Tramp stalno se žali zbog nemačkog suficita, uostalom kao i OECD, a Komisija EU je čak postavila gornju granicu. Suficit koji iznosi više od šest procenata bruto društvenog proizvoda oklasifikovan je kao „ugrožavanje stabilnosti". Nemačka je znatno iznad gornje granice već godinama. Teoretski, EU Komisija može pokrenuti postupak protiv Nemačke, ali sve se završava prijateljskim upozorenjima.
Fetiš nepopravljivih štediša
Šta da radimo kad su naši proizvodi tako popularni? To je omiljeni argument koji dolazi sa nemačke strane. Međutim, taj argument potpuno odudara od suštine problema. Niko ne kritikuje nemački izvoz, već slab uvoz. A razlozi za to su u nemačkoj sferi odgovornosti.
Domaća potrošnja stagnirala je gotovo 20 godina, pre nego što se pojačala, navodi Fondacija Hans Bukler, bliska Nemačkom sindikalnom savezu. Slično je bilo i sa zaradama. Na prvi pogled sjajna statistika sa zaposlenošću na tržištu rada bazira se na porastu zaposlenih sa niskim primanjima i otežanim uslovima rada.
Pored toga, premalo je investicija u javnom sektoru. Putevi i mostovi su oronuli. Vozovi retko stižu na vreme, uvođenje obnovljivih vidova energije ne napreduje, digitalizacija zaostaje. U isto vreme opštine i gradovi moraju da štede, gde god mogu: na bazenima, objektima kulture, domovima za stare, školama i obdaništima. „Pozitivna nula" koja znači da nema više duga i o kojoj sanjaju ministri finansija, svojevrstan je fetiš u Nemačkoj, rekao je jednom prilikom francuski predsednik Makron.
Nezadovoljstvo i žrtveni jaganjci
Nemačka vlada sada čini napore da kritiku zbog suficita u razmeni roba ne odbacuje tako brzo kao ranije. Ona ukazuje na nedavno povećanje plata i investicija. Pa ipak, mogla je za svoj narod da učini puno više. Primer: Dok mnogi kirije u gradovima više ne mogu da plate, danas je u odnosu na 1990. godinu upola manje povoljnih socijalnih stanova.
Dotrajala infrastruktura, visoke kirije, nedostatak mesta u državnim obdaništima - sve to izaziva nezadovoljstvo, koje se politički instrumentalizuje. Argument koji se koristi je ovaj: Nekada Grcima a sada izbeglicama dajemo toliki novac, a za obične građane ga nema.
To da je nemačko fiksiranje na štednju i istovremeno suzdržavanje od investiranja i povećanja plata izazvalo krizu, kao što tvrde Obstfeld ali i drugi ekonomski stručnjaci, je misao koja je za Nemce očito previše komplikovana. Možda bi Donald Tramp trebalo još jednom u tvitu da se pozabavi ovom temom.