Kako govorimo o zlu | Evropa | DW | 10.03.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Kako govorimo o zlu

U Poljskoj se trenutno vode velike rasprave o tome kako sme i treba da se govori o Holokaustu. Kolumnista DW Stanislav Štrasburger se zalaže za temeljnu promenu diskursa. Tekst je deo serije „Moja Evropa“.

Aušvic

Aušvic

U Holokaustu je bilo „poljskih počinilaca, kao što je bilo i jevrejskih“, odgovorio je poljski premijer Mateuš Moravjecki jednom novinaru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Novinar je pomenuo svoju majku, Jevrejku, koja je za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu bila prokazana i u poslednji čas uspela da pobegne. Nepunih mesec dana posle Konferencije, reči Moravjeckog su ponovo izazvale pažnju, ne samo u Poljskoj ili Evropi, već i u Izraelu i SAD.

„Pisati pesmu posle Aušvica, to je varvarski“, napisao je Teodor Adorno 1951. Slavni filozof je kasnije relativizovao svoje radikalno nepoverenje prema kulturi (i time i jeziku) u ophođenju sa zlom. No, problem je ostao do danas: kako treba da govorimo o Holokaustu?

Medijska halabuka oko izjave Moravjeckog je zaklonila problem. Kakve izraze koristimo da bismo izveštavali o zlu bliske prošlosti? I šta tačno podrazumevamo pod rečima koje deluju tako jednoznačno, kao što su „žrtva“ ili „počinilac“?

 - pročitajte još: Jevreji - 1968. državni neprijatelji u Poljskoj

„U istraživanju Holokausta su rasprostranjena tri pojma koje je predložio Raul Hilberg: počinilac, žrtva i posmatrač“, objasnio je profesor Andžej Žbikovski sa Jevrejskog istorijskog instituta u Varšavi. Informativni portal Oko pres je intervjuisao ovog istoričara povodom istupa Moravjeckog. „Počinioci se u načelu nazivaju nacistima“, rekao je Žbikovski, „pa se tako postupa i sa predstavnicima ustanova koje su sarađivale sa nacistima ili udruženja, bilo da su litvanska, ukrajinska ili beloruska. (…) Jevreji ne mogu biti označeni kao počinioci.“

Posebnost genocidnog progona je u tome što uloga žrtve ne može da se promeni. Ako me nacisti jednom okarakterišu kao „Jevrejina“, moja sudbina je zapečaćena. Tu ništa ne može da promeni čak ni moja kolaboracija. Ako bi me progonili kao „komunistu“, imao bih bar teoretsku mogućnost izbora: mogao bih da se odreknem svog pogleda na svet i tako bih imao šansu da preživim. Kada se radi o počiniocima u okviru sopstvene grupe koju čine žrtve, naučno-istorijski diskurs nudi diferencirane jezičke alate. Kada je reč o kolaboracionistima, govori se, na primer, o „izvedenoj vlasti“.

Stanislaw Strasburger

Stanislav Štrasburger

Ostaje nejasno da li je Moravjecki hteo da raskrsti sa takvom upotrebom jezika, ili je samo ispoljio neznanje. A uz to i nedostatak empatije i očiglednu političku trapavost. No, i to je karakteristično.

Boguslav Hrabota, glavni urednik uglednog dnevnika Rečpospolita, nedavno je sarkastično rekao da se Poljaci „nastoje da se predstave kao da su u istoj meri žrtve istorije kao i Jevreji“. Jer, u debati o Moravjeckom deo ljudi zastupa tezu da „stvari treba nazvati pravim imenom“, te da je izraz „jevrejski počinioci“ ispravan – kada već može da se govori o „poljskim počiniocima“.

Šta činiti? Vlastodršci u Poljskoj i buku u medijima i pokušaje da se direktno utiče na to kako će premijer da govori, bilo da oni dolaze iz Tel Aviva, Vašingtona ili Berlina, osuđuju s preterivanjem koje kod mnogih građana Poljske stvara bes. Oni koriste priliku da se ionako uzdrmana vera u demokratiju još više smanji; tvrde da ne samo Evropa, privreda i odbrana moraju da se potčine diktatu moćnih, već i sećanje. Umesto refleksije i dijaloga, polažu na polarizaciju i konfrontaciju. To ide do opremanja za rat – zasad, samo verbalnog…

 - pročitajte još: Studiranje Kačinjskog

Komentar Hrabote je objavljen u vikend-podlisku Rečpopolite na kojem se nalazi slika Davidove zvezde koja se sastoji od dve prepletene zastave: izraelske i poljske. Naslov je glasio: „Mi smo jedan narod.“

Lično bih otišao i korak dalje. Da li nam je uopšte potrebno da sećanja delimo prema onome to smatramo etničkom pripadnošću? Počinioci su u vek pokušavali da svojim žrtvama uzmu ono što je individualno ljudsko. Zar se o zlu ne može baš zato pripovedati pre svega egzistencijalno? Nacionalno, proizvoljno etiketiranje, bilo je jezik i alat počinilaca. Vreme je da se od tog jezike definitivno rastanemo.

*Stanislav Štrasburger je pisac i kulturni menadžer. Rođen u Varšavi a živi u Varšavi, Berlinu i raznim mediteranskim gradovima. Ostale tekstove iz naše subotnje serije pogledajte ovde:  Moja Evropa

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM