Kad se izgubi vera u domovinu
25. decembar 2017.
„Oni svoj narod ne slušaju i ne rade u njegovom interesu. Oni su ga i naterali u migraciju. Žalosno je što mladi ljudi i mlade porodice napuštaju ovu lepu zemlju, a njih nije briga“, samo je jedan od brojnih komentara prikupljenih u istraživanju „Iseljavanje Hrvata u Nemačku – EU Migracioni talas“. Ovim opsežnim ispitivanjem obuhvaćeno je 1.200 hrvatskih iseljenika, a vodio ga je Tado Jurić sa odeljenja za istoriju Hrvatskog katoličkog univerziteta u Zagrebu o čemu će u januaru iduće godine objaviti istoimenu knjigu.
- pročitajte još: Egzodus lekara iz Srbije?
Zadovoljstvo novim životom u Nemačkoj iskazalo je čak 79 odsto ispitanika, dok ih je svega tri odsto reklo da nisu zadovoljni. Takođe, 73 odsto ispitanih zadovoljno je nemačkom platom, dok je nezadovoljnih pet odsto. Poklapa se to i sa dominantnim stavom iskazanim kroz novinske priloge u kojima vidimo iseljenike koji hvale novi život pa makar i radili posao ispod svog obrazovanja i živeli u lošijim stambenim uslovima. Primetan je i vrlo naglašen bes prema domovini.
Teško je biti iskren prema sebi
„Zasigurno se možemo pitati koliko je neko iskren prema samom sebi kada se nalazi u situaciji borbe i kada sve napore uloži u neki veliki životni poduhvat. Svako seljenje je teško i sadrži neprijatnost, a vrlo često i traumu. Čovek kada želi da opravda svoj potez, racionalizovaće svoju odluku kako se ne bi morao suočiti sa neprijatnim istinama i posledicama. Sa druge strane, mora se i motivisati za bilo kakav veliki potez u životu pa je logično da će stvari gledati u lepšem svetlu no što su one u stvari. Kad su ljudi u procesu stvaranja nove životne priče, ne smeju pogledati stvarnost kakva jeste“, kaže doktor političkih nauka i istorije Jurić koji je i sam tokom doktorata živeo u Nemačkoj.
Prava vrednost ovakvih istraživanja je, dodaje, njihovo buduće poređenje sa istraživanjima koja će se raditi za otprilike pet godina kada će i razmišljanja iseljenika biti verovatno objektivnija i više temeljena na realnom iskustvu. „Sada prevladava utisak da su mladi izgubili nadu u ovu zemlju. Izgubili su veru da stvari mogu izaći nabolje. U Nemačkoj, gde mnogi objektivno znatno teže žive nego što bi ikada živeli u domovini, imaju nadu da će jednom biti bolje, dok su je ovde izgubili“, kaže Jurić.
Taksista sa fakultetskom diplomom nije dobitak za Nemačku
Novi hrvatski iseljenici najčešće imaju završenu srednju školu (60,7odsto), dok je visokoobrazovanih 37,8 odsto. Time je udeo visokoobrazovanih osoba u ovom iseljeničkom talasu za 12 odsto veći nego u domovini u grupi ljudi starosti od 25 do 40 godina. „Ako neko ko je bio visokoobrazovan napusti domovinu, a u Minhenu vozi taksi, on nije nikakav dobitak za zemlju useljenja, ali je veliki gubitak za zemlju iseljenja. Između ostalog, naši iseljenici pristaju na takve poslove jer ih u Nemačkoj niko ne poznaje pa se ne osećaju poniženo. Čitav je niz takvih priča. No, moramo biti pošteni i reći da ima ljudi koji odlaze zato što u Hrvatskoj naprosto nisu dobili ni jednu priliku“, govori nam Jurić.
On kaže i da bi prema iskustvu života u Nemačkoj mogao zaključiti kako bi i Hrvatska bila prosperitetna kada bi se u njoj radilo kao i u Nemačkoj. „Ako želite da učestvujete u bogatom društvu u kojem se vekovima akumuliralo bogatstvo, pokušavate naglo steći kapital na uštrb kvaliteta sopstvenog življenje pa i zdravlja. Postoji taj pritisak i mnogi zapadnu u priču o tri posla, a to brzo potroši čoveka.“
Ono što iznenađuje je podatak da je čak 60 odsto iseljenih pre odlaska u Nemačku imalo posao. Među njima su brojni stručnjaci koji u Hrvatskoj nisu dobili priliku za napredovanje ili usavršavanje. „Lekari tako odlaze jer ne mogu da izdrže preveliki broj pacijenata i nemogućnost usavršavanja. O uslovima rada govore i brojni drugi stručnjaci, ali i radnici brojnih drugih branši. Niko od njih ne pominje novac kao motiv iseljavanja. Mnogi naglašavaju da su u Nemačkoj rasterećeniji.“
Hrvati iz BiH opet pakuju kofere
Posebno su indikativni podaci o iseljavanju Hrvata poreklom iz Bosne i Hercegovine, a koji su već jednom migrirali iz svoje prve države. „Hrvati iz BiH su najveći gubitnici društvenih promena na hrvatskom etničkom prostoru i čine trećinu svih iseljenih Hrvata u novom talasu migracije. Potpuno su izgubili nadu u BiH, ali i Hrvatsku. Kako imaju iskustvo migracije, lakše se i odlučuju na nju. Veliki broj Hrvata iz BiH je upravo izabrao Zagreb u zamenu za krajeve iz kojih su proterani. Čekali su bolje dane i potrošili kapital koji su sa sobom doneli iz Nemačke. Pokazalo se da ih u Hrvatskoj percipiraju kao strance, kao i u Nemačkoj pa brojni svedoče da im je onda draže da budu stranci u Nemačkoj. Ovo donekle objašnjava i zašto zapravo u apsolutnom broju imamo najveće iseljavanje iz Zagreba“, analizira naš sagovornik.
- pročitajte još: I u Bosni se može živeti od svog rada
On ujedno potvrđuje da Hrvatska više ne može računati na svojevrsnu „demografsku rezervu“ Hrvata iz BiH. „Više ih živi u Nemačkoj, nego u BiH. To je političko pitanje za novo naučno istraživanje. Poenta je da više niko ne može nadomestiti Hrvate koji se iseljavaju.“
Iseljenicu su, u ovom trenutku, dvostruki gubitak, jer će se na njihovo mesto morati „uvesti“ ljudi iz zemalja van EU, a s kojima dolazi i trošak integracije. „Nemačka literatura pokazuje da je skuplje platiti integraciju useljenika, nego bilo koja subvencija ili prekvalifikacija nezaposlenih. To je ključan moment. Integracija Hrvata iz BiH nije ništa koštala, jer smo pripadnici istog kulturološkog kruga."
Ključno je suočavanje sa prošlošću
Jurić naglašava da ne postoji način da se spreči iseljavanje, osim da se zaista učine strukturne promene u društvu kako bi ljudi svojom voljom odlučili da ostanu. Rasprave o ustašama i partizanima, mladima nisu po volji.
„Kroz medije se često čuje da je jedina mera za zadržavanja mladih jačanje ekonomije. Ali nije, vidimo da ih je većina bila zaposlena. Otišli su jer su frustrirani i nezadovoljni. U njihovim odgovorima uvek vidimo želju da Hrvatska prestane da bude zemlja koja je okrenuta prošlosti. Oni žele zemlju koja gleda u budućnost. Jer ne može se voziti napred sa farovima koji osvetljavaju nazad. No, da bi se moglo gledati napred svakako se kao društvo moramo suočiti sa sopstvenom prošlošću. Moramo utvrditi šta se dogodilo, a šta nije, kako bi kao nacija ozdravili i ponovno mogli početi gledati napred. Mladi prepoznaju da se ideološke teme nameću uvek kada nema konkretnih i ozbiljnih poteza u društvu. Zato, da bi povratili poverenje mladih, moramo učiniti taj iskorak konačnog suočavanja sa sopstvenom prošlošću.“
Dobar korak je, smatra, na levom krilu političke scene kritikovano, osnivanje Vijeća za suočavanje s prošlošću čiji je član i rektor Katoličkog univerziteta Željko Tanjić.
Koliko je zapravo iseljenika?
Nijedna institucija u Hrvatskoj ne zna precizno koliko se građana iselilo iz Hrvatske, jer ne postoji registar stanovništva. Oni koji se iseljavaju ne moraju se odjaviti pa hrvatski podaci pokazuju da je prema Nemačkoj odlazi 30 hiljada Hrvata godišnje, a Nemačka govori o 50 hiljada godišnje. Od 2013. godine iselilo se sigurno od 200 do 250 hiljada ljudi.
- pročitajte još: Hrvatske negovateljice na crno: „To niko ne bi radio iz ljubavi“
No, migracija ne mora biti trajni i tragični gubitak, kaže naš sagovornik pa dodaje: „I Nemci migriraju u Ameriku i vraćaju se. Oni imaju konsenzus da je dobro iseliti se i vratiti se. Na kraju, čovek koji nikada nije otišao iz svoje domovine, ne razume je i ne ume da je ceni. Ne mislim da će se naši iseljenici vratiti. Ali sada se javlja novi fenomen – ljudi se odlučuju da žive u dve zemlje i to je, po meni, puno realnije za očekivati. 35 odsto ispitanika dolaze u domovinu jednom u dva meseca i možemo reći da žive na dva mesta. Neki od njih će možda i uložiti u neki biznis ili ostati povezani sa domovinom na drugi način, ali ne očekujem da će se sasvim vratiti. Neki će stručnjaci zaista moći živeti dva života. Nemačka je nama preblizu i tu se može stvoriti taj dvostruki život. Nije lako, ali uz savremeni saobraćaj se može.“
U kojoj meri će se novi iseljenici vraćati, teško je proceniti. Sada, dok su im utisci sveži i nepotpuni, samo njih 15 odsto razmišlja o nekom povratku u kratkoročnom ili srednjeročnom periodu. Udeo onih koji će se možda vratiti posle penzije iznosi 45 odsto.