„To niko ne bi radio iz ljubavi“ | Evropa | DW | 11.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Let´s face it!

„To niko ne bi radio iz ljubavi“

Nekad su iz Istre i Rijeke, ali i drugih krajeva Hrvatske, u Italiju odlazili autobusi puni žena koje su „na crno“ danonoćno brinule o starim i bolesnim Italijanima. Odlaze i danas, ali je posla manje, konkurencija veća.

Hiljade žena iz svih krajeva Hrvatske već godinama se brinu za starije i nemoćne osobe u Italiji, no tradicionalno ih je najviše iz Rijeke i Istre. Razlog nije samo geografska blizina, nego i znanje italijanskog jezika, zbog čega su Riječanke i Istranke na posebnoj ceni kod poslodavaca u Italiji. Takav rad doživeo je ekspanziju devedesetih godina, kada su u Italiju prvo počele da odlaze upravo Riječanke i Istranke koje su tako prehranjivale svoje porodice, jer su im muževi ostajali bez posla ili bili na ratištu.

„U Italiji radimo poslove koje niko drugi ne želi da radi. Ne možete ni zamisliti koliko je to teško. Uvek se radi o pomaganju starijim osobama, jako bolesnima, dementnima, a često i nepokretnima, o kojima morate brinuti 24 sata na dan. To je daleko od 'običnog' pomaganja u kući, čišćenja, pranja, peglanja i slično. Reč je o zahtevnom i teškom poslu koji iscrpljuje i traži puno strpljenja i muke“, objašnjava nam 62-godišnja Riječanka koja je godinama, sve donedavno, u Italiji radila takve poslove i to, kako kaže, uvek „na crno“. Zato je želela da ostane anonimna, a mi ćemo je zvati Marija.

„Znate, motiv je isključivo novac, jer to niko ne bi radio iz ljubavi. Ni danas nije drukčije, jer žene odlaze u Italiju isključivo zbog malih penzija sa kojima se ne može preživeti“, odgovara na pitanje o tome zašto se odlučila za rad preko granice.

Gospođa X

Naša sagovornica otkriva kako je prvi angažman u Italiji pre desetak godina dobila zahvaljujući jednoj riječkoj medicinskoj sestri koju je imenovala samo kao „Gospođu X“, preko koje su i mnoge druge žene sa riječkog područja odlazile u Italiju, uvek „na crno“. „Gospođa X“, kako nam je objasnila naša sagovornica, i sama je radila kao negovateljica u Italiji, da bi kasnije shvatila da će joj se, kako to slikovito opisuje Marija, „umesto da se bavi prostitucijom više isplatiti da postane makro“.

Pročitajte još: Premija onome ko nađe negovatelja

„I žene koje su preko Gospođe X odlazile na rad u Italiju odvajale su deset odsto zarade kao proviziju za svoju posrednicu. Gospođa X tako je dobro razvila svoj biznis u Raveni i Riminiju da je ubrzo kupila još jedan automobil za prevoz žena iz Rijeke do tamo, kao i susedni stan, i to samo zahvaljujući tom biznisu“, priseća se Marija.

Kroatien, Rijeka

Protagonistkinja naše priče je iz nužde napustila Rijeku...

Svoje prvo radno iskustvo u Italiji stekla je kod jedne porodice u Udinama gde je brinula o 97-godišnjaku koji je oboleo od Alchajmera. Morala je da mu kuva, a i svaki dan sa njim da igra karte, jer mu je to bila mentalna vežba, sve dok nije primljen u dom.

Zatim je godinama bila u Raveni, na jadranskoj obali, oko 400 kilometara od Rijeke. Gospođa za koju je radila u Ravenni preživela je moždani udar i jedna strana tela joj je bila oduzeta pa je trebala stalnu pomoć. Tražila je osobu koja ima vozačku dozvolu, zbog čega joj je hrvatska negovateljica morala biti na raspolaganju 24 sata na dan, jer je živela sama. Marija je u njenom stanu imala svoju sobu. „Radila sam sve: brinula o gazdarici, čistila, prala, peglala, spremala“, a gazdarica je, kaže Marija, bila jako zahtevna. „Iako sam prema dogovoru trebala imati slobodan izlaz svaki dan od 18 do 20 sati, u 19.30 morala sam joj poslužiti večeru, što je značilo da sam već u 19.15 morala biti kod kuće. Ali nekako sam izdržala“, kaže ona.

Kad ti gazda broji zalogaje

Kaže da je u poređenju sa većinom drugih žena imala sreću, i u Udinama i u Raveni. „Znam da su neke žene morale svašta raditi, bolje o tome i ne govoriti. Neke su, znam to pouzdano, i gladovale, nekima su gazdarice brojale kriške mortadele, ali ja, eto, nikad nisam imala takvih problema“, kaže.

Na pitanje zašto je radila na crno kada je takve poslove u Italiji već godinama moguće obavljati potpuno legalno, pogotovo nakon ulaska Hrvatske u EU, naša sagovornica objašnjava da mnogo žena i dalje radi na crno, jer je to u interesu onih koji ih plaćaju, koji onda na plaćenu dnevnicu ne moraju platiti poreze i doprinose. Osim toga, dodaje, mnoge žene koje rade takve poslove u Italiji su u penzionerke, i u slučaju prijave morale bi zamrznuti penzije, što smatra nepravednim.

Pročitajte još: Medicinska sestra iz Srbije kaže: „U Nemačkoj se osećam kao čovek“

„To, zapravo, i nije pravi rad, a pogotovo nije stalno zaposlenje. Jer ako radite nekoliko sedmica u nekoliko meseci, kako to onda nazvati?“, pita Marija koja nikad nije imala problema sa italijanskim inspektorima. Prema italijanskim propisima osoba ima 48 sati za prijavu, pa je tako sa svojom gazdaricom imala dogovor da će u slučaju kontrole reći da je došla juče i da će se sutra prijaviti.

Trinaesta plata i plaćeni godišnji

Novac je uvek dobijala na ruke. U Raveni joj je dnevnica bila 50 evra, odnosno 1.500 evra mesečno, što je bilo nešto više od tadašnjeg proseka, ali samo zato što je radila 24 sata na dan, sa samo jednom slobodnom sedmicom svaka tri meseca. Gazdarica joj je davala i 13. platu i mesec dana plaćenog godišnjeg odmora, iako nije bila prijavljena, i to samo zato što je pristala da bude uvek na raspolaganju, bez redovnih odlazaka u Hrvatsku, što druge žene, zbog porodice i dece, nisu mogle. Prosečna dnevnica za takve tada je iznosila oko 40 evra, ali se poslednjih godina skoro prepolovila. Razlog je, objašnjava, dolazak velikog broja žena iz istočne Evrope, najviše iz Poljske, Bugarske i Rumunije, koje su oborile cenu rada.

Hafen Ravenna (Hajotthu/GFDL)

Ravena

To je samo jedan od problema sa kojima se danas suočavaju žene koje rade takve poslove. Iz godine u godinu situacija je sve teža, a posla je sve manje. Konkurencija je sve veća. Verovatno je na to uticala i kriza u Italiji, jer je taj posao, uprkos nižim dnevnicama, poslednjih godina, zbog manjka radnih mesta u Italiji, postao sve zanimljiviji i Italijankama.

„Iako sam nedavno odradila svoju zadnju turu, naše žene odlaze i dalje, ali je danas puno teže naći posao, premda su naše Riječanke i Istranke i dalje tražene i cenjene. Moja suseda ima 980 kuna penzije i naravno da s tim ne može preživeti. Ona zgrabi svaku priliku za dodatnu zaradu. I većinom je reč o starijoj ženskoj populaciji, jer mladi takve poslove ne žele da rade“, dodaje Marija koja priznaje da bi bez onog što je proteklih godina zaradila u Italiji i sama jedva spajala kraj s krajem.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM