Kad Jevreji i muslimani plaču zajedno
11. avgust 2018.
„Sada mi je potrebno tuširanje i za dušu i za telo“, kaže Kaled Naem. Upravo je na jarku svetlost dana izašao iz mračne zgrade u kojoj se nalazi krematorijum u Aušvicu. Iscrpljen od gomile utisaka, duboko emotivno dirnut, skoro do suza.
Snaga ovog spomenika ga je dotukla: peći za spaljivanje, brda cipela i ljudske kose, tesne barake, spoznaja da je ovde sistematski i hladnokrvno ubijeno više od milion ljudi. „Kao da je fabrika“, kaže Kaled. „Jednostavno sam jako tužan.“
I on sam je na svom putu od Sirije, preko Jordana do Nemačke već doživeo mnogo patnje: leševi na ulicama, kompletne porodice koje su se utopile na morskom putu ka Evropi...
Projekat za više tolerancije
Masa Aliman (17), i ona iz Sirije, takođe je potresena. „Za mene je najstrašnije bilo kad sam shvatila šta su nacisti radili s decom. I ona su takođe jednostavno ubijana.“ Pojedini mladi uopšte nisu mogli da govore: bezizražajna lica, suze u očima, ćutnja i potreba da se nakon svega što su doživeli u mračnim prostorijama Aušvica jednostavno osame.
Ukupno 25 mladih ljudi, muslimana i Jevreja, uputili su se zajedno u pokušaju da razumeju najmračniji deo nemačke istorije. Mlade izbeglice iz Iraka i Sirije i nemački mladi Jevreji, starosti između 17 i 30 godina. Mnogo predrasude je razbijeno u ova tri dana koliko su proveli na putu.
„Gledali smo jedni na druge jednostavno kao na ljude. Religija ne igra veliku ulogu“, kaže Judit Barnek, Jevrejka iz Bilefelda. „Zajedno smo se smejali i zajedno plakali“, dodaje Masa Aliman.
Na ideju da organizuju ovakvu ekskurziju došli su Centralni savet muslimana u Nemačkoj i Unija progresivnih Jevreja. „Ovo je pilot-projekat koji bi trebalo da ostavi traga“, kazao je predsedavajući Centralnog saveta muslimana Ajman Mazjek. On je već vodio mlade muslimane u Koncentracioni logor Buhenvald.
„Napor se isplatio“, dodaje rabin Valter Homolka. „Ovo zajedništvo Jevreja i muslimana mora da dâ ploda.“
Bolje razumeti Nemačku
Antisemtizam je još uvek prisutan kod pojedinih muslimana u Nemačkoj. Ideja je da se upravo protiv toga bori ovakvim projektom. „Nisam mogla to s nacistima uopšte da razumem. Mi to u Siriji nismo učili u školi“, kaže Masa Aliman.
Na dan posete dobili su i podršku politike. Premijeri nemačkih pokrajina Šlezvig-Holštajn i Tiringije, Danijel Ginter (CDU) i Bodo Ramelov (Levica), posebno su zbog ovog događaja doputovali u Aušvic. Želeli su da promovišu ovaj pilot-projekat.
„No, ovim ne želim da kažem da poseta koncentracionim logorima treba da postane obaveza. Ono što je obavezno ne pomaže!“, kazao je premijer Ramelov. Naime, pojedini političari su insistirali na tom da poseta koncentracionim logorima bude obavezna za migrante.
Kaled Naem je takođe protiv toga. „Svako ko može trebalo bi da ode do Aušvica. Ali, molim vas bez obaveze!“ To što su političari bili prisutni kod grupe je naišlo na dobar prijem. „Ne bih rekla da su političari od naše posete napravili event“, navodi Judit Bartnek.
I zaista, političari su odvojili vreme da zajedno s mladima pogledaju izložbe, održe mali pomen i ručaju zajedno. Oni žele da mladi shvate šta je bio holokaust u kojem je ubijeno više miliona Jevreja i zašto to obavezuje.
Razgovor sa logorašem
A to je bila i tema tokom jednog susreta prethodnog dana: 138817 – svako je mogao da vidi zatvorenički broj Vaclava Dlugoborskog. Broj je istetoviran na njegovoj levoj podlaktici i vidljiv, jer ovaj 92-godišnjak ovog vrelog letnjeg dana nosi košulju kratkih rukava. Dlubogorski je preživeo strahote Aušvica – zlostavljanja i masovna ubistva.
Pričao je kako su ljudi odvajani na rampi: oni koji su išli direktno u gasne komore i oni koji su odvođeni u radne logore. On je završio u Aušvicu jer je bio aktivan član poljskog pokreta otpora. Na samom kraju rata pošlo mu je za rukom da pobegne. Jednu jevrejsko-muslimansku grupu u poseti nije imao nikad, kazao je za DW.
„Ovo je naravno jedinstvena prilika, susresti se s nekim koje sve to pregurao. A neće ih biti još dugo“, kazala je Judit Bartnek. Na kraju je predsedavajući Saveta muslimana u Nemačkoj, Ajman Mazjek imao još jedno pitanje za Vaclava Dlugoborskog. Želeo je da zna šta se iz holokausta može naučiti. Bivši logoraš je odgovorio: „To ne bi trebalo nikada više da se ponovi. Svi treba da budemo braća.“