1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Istorija

Tri života samotnog vuka

7. jun 2018.

Jugoslovenski pisac Ivan Ivanji preživeo je nacističke koncentracione logore, prevodio je za Tita i napisao gomilu knjiga. Decenije su prošle od kada je poslednji put bio u Bonu, gde je službovao. Ove sedmice je gost DW.

https://p.dw.com/p/2z2lv
Foto: DW

Pogled sa voždovačke terase puca ka divovskom Hramu Svetog Save, iznad krcatih ulica koje bi neko ubrojao u beogradski šarm. Pravi život Ivana Ivanjija nalazi se unutra, među hrpama knjiga od kojih je desetine sam napisao ili preveo. Između radni sto i računar. Ivanji sa stanovitih 89 godina spada u ljude koji u roku od par minuta odgovaraju na elektronska pisma.

„Nisam posebno druželjubiv čovek“, rekao je on za DW u svom stanu. Njegova treća i, kako kaže, „konačna“ supruga Dragana, negdašnja balerina i koreografkinja, preminula je pre tri godine. Samotni vuk, tako stari pisac opisuje sebe. „Ja se iživim u knjigama, izmislio sam tolike likove sa kojima bolje izlazim na kraj nego sa pravim ljudima.“

To sa ljudima je možda malo preterivanje. Ivanji priča gde god ga neko pita, o nacističkom dobu, Buhenvaldu, o socijalističkoj Jugoslaviji, književnosti ili stanju demokratije u Srbiji i Evropi. Drži predavanja, neumorno daje intervjue i piše, piše, piše.

Teško da priči može biti kraja kada je neko odživeo tri života u jednom. Ivanji je ono što Nemci zovu der Zeitzeuge (svedok vremena), a takvih je iz razloga biologije sve manje. Kao sin jevrejskih roditelja završio je u Aušvicu i Buhenvaldu. Bio je jugoslovenski diplomata i prevodio za Josipa Broza Tita čijim je idejama uvek ostao veran. A svo vreme je ugledni novinar, esejista, pisac.

Zatočenik

Ivanji je rođen 1929. u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, rastao je među Srbima, Jevrejima, Nemcima, Mađarima, Rumunima i te razne nacionalnosti nikada nisu bile tema. Kaže, da je Jevrej i da je to važno, saznao je kasnije od Hitlera, ali se sa Hitlerom ionako ni u čemu ne slaže.

Otac i majka su oboje doktorirali medicinu u Nemačkoj i nisu bili nimalo religiozni, do te mere da Ivanji za razliku od jevrejskih vršnjaka nije bio ni obrezan.

Ivan Ivanji
Ivanji početkom tridesetihFoto: Privat

Roditelji su hteli da nauči nemački bez teškog akcenta Podunavskih Švaba pa su doveli austrijsku guvernantu. Srpski i mađarski su mu, kaže, maternji, a nemački u šali zove guvernantskim jezikom. Uopšte, Ivan Ivanji neprestano zbija šale.

Vremena u kojima je vrag odneo šalu nije isprva bio svestan, nije se bojao. Strah se, kaže, vraća posle. Ređaju se slike dolazeće propasti, među njima ona u kojoj bečkerečke komšije Nemci ukrašavaju prostorije svog Kulturbunda Hitlerovim portretima. Pa „bolje rat nego pakt“ i tako dalje.

Rastavljen je od roditelja za koje će tek posle rata saznati kako su skončali. Otac streljan u Topovskim šupama, mati ugušena u dušegupki. Guvernanta koja ga je naučila jeziku postala je konkubina jednog oficira Gestapa.

Da li ga je 1944. izdao rođeni stric sa kojim je živeo tokom rata? Ivanji se ne bi mogao zakleti da je tako bilo, ali je gotovo siguran. Transporta do Aušvica seća se mutno, sekvence se mešaju sa nebrojenim filmovima koje je kasnije pogledao o tome. Ali sasvim tačno zna da je na ulazu u strahoviti Aušvic, kao petnaestogodišnjak, ravnodušnom lekaru Šucštafela rekao: „Ich bin arbeitsfähig!“ Sposoban je za rad.

Prave reči izgovorene iz zablude 15-godišnjeg dečaka. Mislio je da oni koji mogu da rade dobijaju jaču hranu. U stvari je tako izbegao ekspresnu smrt. Ni kada je prošao kroz tu kapiju, ni kada je video dimnjake krematorijuma još nije verovao da nacisti masovno uništavaju Jevreje. To je shvatio kasnije u Buhenvaldu.

Kako je izvukao glavu? „Nisu ni esesovci bili savršeni – neko promakne, i tu sam uvek imao sreće“, rekao je jednom.

Deutschland Ivan Ivanji in KZ Buchenwald
Jedna od brojnih poseta Buhenvladu 2008.Foto: picture-alliance/dpa/H. Schmidt

„Zapravo sam doživotno osuđen na Buhenvald. Jer tamo sam svake godine, ponekad i dvaput godišnje. Što duže živim, a drugovi iz koncentracionog logora više umiru, to češće moram da idem tamo“, kaže on za DW.

I uvek odseda u hotelu „Elephant“ u Vajmaru, to nosi nešto od trijumfalne simbolike. U tom je hotelu boravio Adolf Hitler, čak su i terasu izgradili kako bi se odatle obraćao narodu. Osim toga, „Elephant“ je znatno udobniji nego logoraške barake u kojima je živeo pre sedam decenija, kaže Ivanji u šali.

Svedok istorije će govoriti i ovog četvrtka (7. jun) u 19 sati u Kući istorije u Bonu. Ove sedmice je gost te znamenite ustanove i Dojče velea.

Prevodilac

To je ponovni susret sa nekadašnjim glavnim gradom Zapadne Nemačke, gde je Ivanji pre četiri decenije bio ataše za kulturu pri jugoslovenskoj ambasadi. Kuću u kojoj je porodica tada živela odmah je prepoznao, skoro sve ostalo mu je strano.

Glavni bonski trg ili Theaterplatz u nekadašnjoj diplomatskoj četvrti Bad Godesbergu? Svuda blještavi izlozi i brzi restorani čije su neonske firme odavno i u Beogradu. Na portalu lokalnih bonskih novina je čitao da je pre nekoliko godina zatvorena španska delikatesna radnja koju je voleo.

Westdeutscher Präsident Willy Brandt und jugoslawischer Präsident Josip Broz Tito EINSCHRÄNKUNG
Sa Brantom i TitomFoto: Vreme

Više puta iz džepa sakoa vadi jedan od svoja dva pametna telefona da vidi kako stoji Đoković na „Rolan Garosu“. Izgubio je četvrtfinale. Nije ga ovaj pobedio, nego Đoković gubi od samog sebe, kaže pomalo razočarano.

Posle povratka iz zarobljeništva radio je kao novinar za više beogradskih redakcija, izbliza izveštavao o Mađarskoj revoluciji 1956. Njegov „guvernantski jezik“ mu je otvorio vrata moćnika komunističke Jugoslavije – često je prevodio i za samog Tita. Druga vremena su to bila, opisuje u svojim knjigama, kada su Nesvrstani i sam Tito bili teškaši svetske politike.

„To je bila moja domovina, pre svega ideološki. Od Triglava do Ohridskog jezera je i dalje moja domovina“, kaže Ivanji danas. Protiv krvavog pucanja zemlje od slovenačke planine do makedonskog jezera protestovao je egzilom u Beču. Danas uz sebe nosi austrijski pasoš. „Ne razumem kako je Jugoslavija propala onako kako čovek ne razume rak ako od njega oboli.“

Ivan Ivanji
Sa Šmitom u Helsinkiju 1973, na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnjiFoto: Privat

Pre Titove smrti svedočio je susretima sa veličinama svetske politike, sa Vilijem Brantom i Helmutom Šmitom. Branta smatra „najpoštenijom i najčistijom dušom koja je upala u taj grozni zanat politike“. Sledećeg nemačkog kancelara, dogmatskog pragmatika Šmita, nije baš mirisao.

Pisac

Sve doživljeno i štošta izmaštano nalazi se u njegovim knjigama. „Sve“ ovde treba shvatiti skoro doslovce. Vučije vreme logora opisano je u delu „Moj lepi život u paklu“, natpis „Jedem das Seine“ („Svakom svoje“ ili „svakom po zasluzi“), koji stoji nad ulazom u Buhenvald, je lajtmotiv romana „Slova od kovanog gvožđa“. Guvernanta je protagonistkinja istoimene knjige. Knjigu „Titov prevodilac“ i još preko 150 romana, eseja, pozorišnih komada i radio-drama potpisao je Ivan Ivanji.

Da li mu smeta ako ga u tekstu nazovem skribomanom? Ne, ne, on upravo to i jeste. „To je za mene zdravo.“ Sinu Andreju, novinaru, ostaviće da posle njegove smrti uredi jednu zbirku eseja. Stariji Ivanji za to naprosto nema vremena jer šest romana čeka nedovršeno.

Osamdesetih je bio generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Sa Ginterom Grasom ga je povezivalo dugo prijateljstvo, a njega smatra i najznačajnijim nemačkim piscem. Jer mu je bio prijatelj? „Ne, obrnuto – bio mi je prijatelj jer je bio najbolji“, opet se šali Ivanji.

Ivan Ivanji
Sa suprugom Draganom i Ginterom GrasomFoto: Privat

To je drugovanje pretrpelo dva potresa, prvo kada Ivanji više nije hteo da prevodi Grasa na srpskohrvatski jer mu je to bilo naporno i oduzimalo mu je vreme za pisanje; drugi put kada je Gras podržao bombardovanje SR Jugoslavije 1999.

„To je bila moja pogrešna procena, danas bih se sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama zalagao protiv bombardovanja“, rekao je nemački nobelovac za „Vreme“ u jesen 2014, nekoliko meseci pred smrt. Taj intervju, poslednji veliki koji je Gras dao, vodio je mlađi Ivanji.

Kada je pomenuti beogradski nedeljnik proglasio Ivana Ivanjija ličnošću godine 2016, o tome je pisalo: „I mada se u razgovoru sa njim neminovno dotiču mnoge teške i bolne teme, osnovni utisak posle tog razgovora je da se i posle gorkog taloga iskustva može slaviti život, i da istorija čoveka nije ubila, a to je dragocena poruka.“

Prošlost i budućnost

Ivanji nemilosrdno igra na kartu svog životopisa. Odlično zna da se, nakon jedne kritike izraelske politike, nad njegovog prijatelja Grasa nadvio šitstorm sa svih strana, ali da je njemu, bivšem logorašu, svaka kritika dozvoljena. Izrael kritikuje svakom prilikom.

Kada je nedeljnik NIN objavio naslovnicu u kojoj su radnička prava u Srbiji simbolički poređena sa koncentracionim logorom, Ivanji je u autorskom tekstu za DW branio pravo i na takvu upotrebu istorije. „Na osnovu svoje sudbine dozvoljavam sebi da budem ciničan i da odbijam kuknjavu i patetiku kao nedostojne ozbiljnosti teme“, napisao je.

Uništenje ljudi u Aušvicu poredi sa utapanjem nevoljnika u Sredozemnom moru poslednjih godina. Da li sme tako da se poredi, upitan je u intervjuu za DW u Bonu. Sme i mora, kaže Ivanji. „Kad se dete svojom ručicom uhvati za majčinu ruku jer ima poverenja i ide u gasnu komoru i ono dete koje se isto tako uhvati ručicom za majku i utopi se u moru dok mi pričamo… to je jednako strašno, ali ovo drugo mi je sada strašnije.“

„Bure benzina nasred države, ljudi puše“

Jer zločini iz vremena kada je on bio dete, kaže, više nisu njegov problem. On će, dok je god tu, hladno pričati i pisati o svemu što zna i što je doživeo, ali šta će sa tim sećanjem biti? To je, smatra Ivanji, pitanje za generaciju unuka.

Za Evropu pomalo brine. Jedinstvo, to joj treba, posebno protiv Amerike, a u drugom redu privredno protiv Kine. Novo jedinstvo, kaže stari komunista, neka se nađe pa makar i na hrišćanskoj osnovi pa će se kasnije religija već prevazići. „I da se Brisel ne bavi krastavcima“, sažima on stav o otuđenoj birokratiji u centrali EU.

A negativna varijanta? Nemačka upravo na Balkanu podržava stabilnost umesto demokratije i Aleksandar Vučić je za to paradni primer. Najveću opasnost za celu Evropu locira u Bosni. „Bure benzina stoji nasred države, fitilj stoji, ljudi puše.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android