Još radi Balkanska ruta | Izbor iz štampe | DW | 08.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

migracije

Još radi Balkanska ruta

Štampa na nemačkom piše o izbeglicama koje uz pomoć krijumčara i dalje stižu preko Balkana i Sredozemnog mora, o brzim deportacijama iz Bavarske i o sindromu da deca izbeglica u Švedskoj padaju u stanje slično komi.

U prvoj polovini godine je u Nemačku došlo više od 90.000 novih potražilaca azila, a većina je stigla putem koji bi zapravo trebalo da je zatvoren – Balkanskom rutom, piše dnevni list Handelsblat. Doduše, u prvih šest meseci prošle godine je stiglo dvostruko više ljudi, a u drugoj polovini 2015. čak osmostruko više.

„Od izbegličkog talasa 2015. je dakle ostao potok, ali on još uvek teče, iako bi na osnovu izveštaja o zatvorenoj Balkanskoj ruti moglo da se pretpostavi drugačije. Na posletku, države poput Makedonije, Srbije, Hrvatske, Mađarske i Slovenije, preko čije su teritorije na vrhuncu izbegličke krize hiljade ljudi dnevno iz Grčke i Turske išle ka Zapadu, još su u jesen 2015. uvele stroge kontrole, a u martu 2016. zatvorile granice za potražioce azila na proputovanju“, piše ugledni list.

Naizgled se mnogi još uvek odlučuju na put kroz balkanske zemlje i probijaju do Nemačke uz pomoć krijumčara, piše list. Savezna policija je na granici između Bavarske i Austrije u prvom polugođu mesečno brojala svega 1.600 izbeglica u proseku. „Ali u vladajućim krugovima se priznaje da izbeglice sve više dolaze iz Švajcarske ili drugih zemalja u Nemačku, tražeći uz podršku krijumčara put preko zelene granice“, dodaje se u tekstu.

U aktuelnoj studiji fondacije Fridrih Ebert, koju citira Handelsblat, piše da izbeglički sporazum između Turske i EU možda jeste odvratio izbeglice od opasnog puta preko Egejskog mora, ali da se time tačka ulaska prebacila na tursko-bugarsku kopnenu granicu. Na delu su i dalje, dodaje se u toj studiji, profesionalni krijumčari koji omogućavaju tranzit preko Balkana.

Italija na vetrometini

Političari su u poslednje vreme pažnju usredsredili na sredozemnu rutu preko koje je u Italiju od početka godine došlo oko 85.000 ljudi iz pravca severne Afrike. Handelsblat podseća da je Italija više puta tražila podršku drugih članica EU, ali da je na nedavnom sastanku ministara unutrašnjih poslova u Talinu odbijen italijanski zahtev da se brodovi sa izbeglicama preusmeravaju i u druge evropske luke.

Pogledajte video 04:42
Trenutno na programu
04:42 min

Brodolom iz vazduha

Upravo tom problemu se posvećuje jedan komentar u nemačkom izdanju Hafington posta: „Po svemu sudeći ostale zemlje vide stvar u skladu sa motom: Važno da (izbeglice) ne postanu naš problem. Jasno kao dan, sa izbeglicama se ne dobijaju izbori. Ali sve dok je tako, Evropa više ne može da se naziva zajednicom vrednosti. Trenutno svi gledaju samo momentalnu korist. U jednoj pravoj zajednici bi malo žrtvovanje dugoročno vodilo velikoj koristi za svaku pojedinačnu članicu takve zajednice. Zajednica vrednosti koja eliminiše i sam pojam međusobne solidarnosti može biti svašta, ali nikako prava zajednica vrednosti. A da bi ubuduće opstala, Evropa mora upravo to da postane.“

Centri za deportacije

Oberbajerišes folksblat piše o namerama bavarskih vlasti da ubuduće sve potražioce azila „sa malim šansama za ostanak“ ne raspoređuje više u izbegličke domove koji su u nadležnosti lokalnih samouprava već u takozvane „tranzitne centre“ sve dok o njihovom zahtevu za azil ne bude (negativno) odlučeno. List navodi da u Regensburgu i predgrađu Ingolštata već postoje takvi tranzitni centri, uskoro će biti spreman i jedan u Degendorfu.

„U ova tri mesta ubuduće treba da budu smeštane novopridošle izbeglice sa nesigurnom perspektivom ostanka. To su ljudi iz balkanskih država, ali takođe iz Senegala, Gane, Ukrajine, Gruzije, Etiopije, Nigerije, Sijera Leonea, Azerbejdžana – pa i Avganistana, za koji se procenat odobrenih zahteva za azil kreće oko 50 odsto. Osim toga, ovde treba da budu dovođeni potražioci azila koji iznose neistine o svom identitetu ili odbijaju da učestvuju u azilnom postupku“, piše bavarski list.

Za te ljude nema kurseva jezika ili integracije – cilj je što brže ih deportovati u domovine, otvoreno kaže jedna portparolka pokrajinskog Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Bavarski Savet za izbeglice kritikuje stanje u tranzitnim centrima kao „nedostojno čoveka“ i traži da se oni smesta zatvore. Tvrde da ni medicinska nega nije potpuna, da deca imaju samo „potpuno nedovoljnu školsku ponudu“ unutar centra, da je hrana loša, da je zabranjeno napuštati određenu oblast. „Cilj je da se namerno nemarnim ophođenjem ljudi nateraju da svojevoljno napuste zemlju“, kaže o tome Aleksander Tal iz Saveta za izbeglice.

Kad deca odustanu od života

Kuda deportacija može da vodi pokazuje primer iz Švedske, o kojem u opširnom članku piše Noje cirher cajtung. „U Švedskoj se pokazuje čudnovati fenomen: izbeglička deca, čijim porodicama preti deportacija, padaju u stanje slično komi. Naučnici su zbunjeni.“ Navodi se primer dve romske tinejdžerke sa Kosova od kojih jedna dve i po godine, a druga nekoliko meseci nepomično leže u svojim krevetima zatvorenih očiju – ne reaguju ni na kakve nadražaje, hranu dobijaju kroz plastične cevčice.

Deutschland Demonstration gegen Abschiebung von Flüchtlingen in München

"Nijedan čovek nije ilegalan" - protest protiv deportacija na aerodromu u Minhenu (jun 2017)

U Švedskoj se, piše ciriški list, ponovo raspravlja o takozvanom sindromu rezignacije ili „odustajanja od sebe“. U pitanju je bolest u kojoj decu „tako ekstremno napusti volja za životom da tonu u stanje potpune apatije sve dok i telo ne otkaže svoje funkcije – bez ikakvog primetnog fizičkog razloga“. „Pogođeni su deca i mladi iz porodica koje su tražile azil i dobile negativne odgovore. Više oboljevaju devojčice nego dečaci, a statistička prosečna starost u trenutku javljanja prvih sindroma iznosi 14 godina.“

Statistika krije i druge rebuse: početkom milenijuma je sindrom primećen u Švedskoj i do 2006. je bilo čak 450 slučajeva. Onda ih skoro nije bilo uopšte. Danas najviše oboljevaju deca koja potiču sa Balkana i područja bivšeg Sovjetskog Saveza, a u prvoj fazi je registrovano posebno mnogo slučajeva među Ujgurima. Naučnici se slažu jedino da se ne radi ni o kakvoj simulaciji – jer u prvo vreme su mnogi govorili o foliranju, ili čak o tome da su roditelji otrovali svoju decu kako bi povećali šanse za ostanak u Švedskoj. To je sada isključeno.

„Opšte prihvaćeno je, izgleda, da početku bolesti prethodi sadejstvo čitavog niza faktora stresa, poput trauma, migracije, osećaja bespomoćnosti i nemoći da se upravlja sopstvenom sudbinom. Nadalje možda ulogu igraju kulturno ukotvljeni obrasci reakcije, disfunkcionalni odnosi u porodici ili prevelika očekivanja. Nema sumnje oko jednog: oboleli ne sme biti prepušten samom sebi jer će tako umreti.“ Neki naučnici veruju da je bolest na neki način „zarazna“ – to jest da ulogu igraju medijski izveštaji i slični slučajevi iz okoline.

Utvrđeno je da se u najvećem broju slučajeva stanje slično komi prekida ukoliko porodica dobije dozvolu za ostanak u zemlji. Oporavak traje nedeljama, često i mesecima, tokom kojih se polako vraćaju funkcije čula i organa. Potpuno izlečenje nije zagarantovano.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video

Reklama