Izbeglice u svom rodnom gradu | Politika | DW | 03.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Turska

Izbeglice u svom rodnom gradu

Zbog rata u jugoistočnoj Turskoj više od 24.000 ljudi proterano je iz svojih domova. Državna pomoć je mala, a ako se neko u porodici zaposli onda se ne dobija ni to. Mnogi su još uvek bez krova nad glavom,

Sve je počelo jedne užasne nedelje. Fatma je upravo ručala sa svojim suprugom Abdulkadirom, njihovo petoro dece i drugim članovima porodice – kada je eksplodirala bomba. Geleri su probili zid i ubili njenu nećaku, a svi drugi su izgubili svest. U tom trenutku Fatma i njena porodica već su bili proterani. Živeli su kao izbeglice u rođenom gradu.

Teške borbe u samom centru grada

Fatma je samo jedna od 24.000 ljudi proteranih iz Sura, dela grada Dijarbakira u jugoistočnoj Turskoj. Rat je u tom gradu eskalirao u julu 2015. kada je isteklo primirje između zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) i turske vlade.

Prema izveštaju „Amnesti internešenala“ (AI), u borbama u tom regionu život je izgubilo najmanje 368 civila. Od septembra 2015. deo stanovništva bio je primoran da, zbog nedostatka životnih namirnica i vode, napusti svoje domove.

Iako su sukobi u Suru zvanično prestali u martu 2016, situacija u tom delu grada i više od godinu dana kasnije i dalje je bedna. Mnogi su, isto kao i Fatma i njena porodica, izgubili svoje kuće i nemaju više nikakve osnove za normalan život.

Fatma nas poziva u svoj novi improvizovani dom u Suru. U sobi upravo doručkuju njen suprug i dete. To je tradicionalan doručak u tom kraju, sa više vrsta sira, jogurtom, jajima, maslinama i svežim hlebom.

Porodica je deset godina živela u staroj kući u vlasništvu majke Fatminog supruga. Kada su izbili sukobi, morali su da u drugom delu grada iznajme stan. Tamo su ostali samo dva meseca kada je došla druga nesreća – u blizini je eksplodirala bomba i njihova nećaka je poginula. Potom su pronašli sklonište u jednom hotelu.

Mala podrška države

Vlada im je plaćala hotel 2.000 turskih lira mesečno (oko 500 evra), ali nakon šest meseci morali su da se isele. Vlada im sada pomaže sa oko 1.000 lira mesečno, ali to ni izdaleka nije dovoljno za život. „Mnoge stvari smo pronašli na đubrištvu, jer od naše kuće nije ostalo ništa, samo ruševina.“ Novac koji dobijaju od države nije dovoljan da se popravi kuća i prehrani petoro dece. „Pokušavamo da jedemo manje. Neke namirnice sebi uopšte ne možemo da priuštimo“, priča Fatma.

Endrju Gardner, ekspert za Tursku iz „Amnesti internešenala“ potvrđuje da je dodatak od države za stanarinu za neke porodice od suštinske važnosti za preživljavanje. Ali čim se jedan član porodice zaposli, država više ne daje više pomoć. „Neke porodice broje i po deset članova. Ako jedan član dobije neki slabo plaćen posao, to onda nije dovoljno ni za stanarinu“, kaže Gardner za DW.

Türkei, Kurden in Sur

Devran Kaja ispred svoje radnjice

Vraćamo se u Sur. Vreo je dan. Devran Kaja priča nam da je u ratu izgubio svoju radnju. „Svuda po zidovima bile su rupe od raketa, a radnja je bila potpuno opljačkana“. Kiosk koji sada ima morao je da izgradi ni iz čega. Ni humanitarne organizacije, a ni država nisu mu ponudili nikakvu odštetu. Podršku dobija samo od porodice, jer je kirija za radnjicu previsoka. „Plaćam skoro 200 turskih lira mesečno. To samo pokazuje koliko smo osiromašili. Jedva opstajem. Niko ne misli na nas. Osećamo kao da smo izgubili domovinu i da smo autsajderi. Nemam reči da iskažem kako se osećam. Ja sam izbeglica u svom rodnom gradu“.

Još jedno iseljenje

Vlada u međuvremenu bagerima poravnava veliki deo grada. Želi da stvori prostor za realizaciju razvojnog plana koji su najavili na kraju rata. Za mnoge koji su ostali bez krova nad glavom to znači još jednu selidbu. Fatma i njena porodica tako će ostati bez svog smeštaja, a Kaja bez svoje male poslastičarnice. Ali niko im nije najavio kada će buldožeri da dođu. „To može da potraje još pet meseci, godinu, a možda samo dve sedmice. Nekad dođu za tri dana“, kaže Kaja.

A onda se ponovo okreće poslu. Mušterija čeka – a svaka lira je važna za opstanak.