Istorija koja ne hrani nacionalne mitove

„Udžbenici istorije su neka vrsta predvojničke obuke“ – u pojedinim delovima sveta, vidi se puno značenje ove rečenice beogradske istoričarke Dubravke Stojanović. Posebno na Balkanu. Ovde se istorijom pravda nacionalistička politika. Istoričari koji dovedu u pitanje nacionalne mitove, žestoko se kritikuju – to čine političke partije, crkve, ali i mediji. Posebno ako ti istoričari predstave svoj narod ne samo kao žrtvu, već i kao dželata.

Promene zajedničkim snagama

Ali kako prevazići nacionalističko viđenje istorije? „Preko internacionalnosti“, kaže profesor Ulf Brunbauer, direktor Instituta za jugoistok pri Univerzitetu u Regensburgu. On tvrdi da su promene retke ako se istorija piše samo za nekoliko miliona ljudi „ali ako postoje međunarodni savezi i saradnja, tada inovacije dolaze gotovo same po sebi.“

Nevladina organizacija CDRSEE ili Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi radi upravo po tom principu. Nju finansira 27 vlada, institucija i preduzeća, između ostalog i Evropska komisija, vlade Nemačke i Švedske i kompanija Koka Kola. Ovu organizaciju osnovali su grčki preduzetnici u Solunu pre 15 godina. „Povod je bio raspad Jugoslavije“, seća se istoričar Kostas Karas. Ratovi su pokazali kolika je razorna moć pisanja istorije pojedinačnih naroda i zemalja. Svako je koristio svoju posebnu nacionalnu istinu za opravdanje ratnih sukoba. Istovremeno, cilj Centra demokratiju i pomirenje nije da se „sklepa zajednička istorija“ već da se kritički preispitaju istorijske činjenice.

„Petokolonaši i izdajnici“

Kapitalni projekat ove institucije je zbirka istorijskog materijala u četiri toma, namenjena nastavi u školama. Oko 60 istoričara iz svih zemalja jugoistočne Evrope godinama su sakupljali istorijske izvore o Osmanlijskom carstvu, narodima i državama tog dela sveta, balkanskim ratovima i Drugom svetskom ratu. Među izvorima su i karikature, isečci iz novina i odlomci političkih govora. Uz pomoć ovog materijala, učenici mogu da uporede, na primer, perspektive Srbije, Albanije i Bugarske o početku Drugog balkanskog rata.

„Sledeća dva toma imaće sličan sadržaj i izaći će u naredne tri ili četiri godine“, obećava Nenad Ševek, direktor organizacije CDRSEE (na naslovnoj fotografiji, u sredini). Jedna od tih zbirki će se baviti periodom Hladnog rata, a druga razdobljem od 1989. do 2001. Nenad Šebek zna kakve će to reakcije izazvati u javnosti: „Ponovo će nas nazivati izdajnicima, petokolonašima, ili kvinslinzima“, kaže on. Najžešći kritičari su oni koji smatraju da je predavanje istorije „nacionalna dužnost“.

Nova perspektiva

Upornost ove organizacije se isplatila. Njihova izdanja su prevedena na sve južnoevropske jezike, osim na rumunski i slovenački. Knjiga ove nevladine organizacije ima zvanično odobrenje za upotrebu u nastavi u Albaniji, Hrvatskoj, Srbiji i u oba dela Kipra. U Grčkoj se koristi u privatnim školama. Nezvanično se saznaje da grčka vlada želi da izbegne sukob sa Grcima u Makedoniji, jer organizacija koja njih okuplja ne prihvata knjigu CDSREE.

Ova organizacija je pokrenula i zajedničke radionice učitelja i novinara sa Kosova i iz Srbije, a organizuje i letnje kampove za mlade iz mnogih zemalja. Osvajanju nagrade fondacije Fridrih Ebert doprineo je i poseban projekat u Srbiji, koji je Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta pohvalio u svom govoru: „Da bi se pomoglo izbeglicama i povratnicima, i da bi im se dala mogućnost da se integrišu u društvo, izgrađuje se mreža centara za pomoć u sedam gradova. U okviru tog projekta je 2008. godine zbrinuto 8.000 ljudi, a sledeće godine njih 7.000. Borci za mir moraju da pruže ljudima perspektivu.“

Autori: Panajotis Kuperanis / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević