Irački rat svih protiv sviju

Kada premijer jedne zemlje pozove narod da se odupre teroristima koji drže deo te zemlje pod kontrolom, onda je svima jasno koliko je sati. Upravo je to uradio irački vlastodržac Nuri al Maliki, kojem je bilo jasno da bezbednosni aparat nema snagu da brzo okonča pobunu na zapadu zemlje, pre svega u Faludži i Ramadiju. Još su televizije prenosile Malikijevu izjavu kada su dve bombe odnele 47 života. Jedna pred regrutnim centrom iračke vojske i druga u centru Bagdada. Još se ne zna ko se krije iza najnovijih napada, ali se kao i uvek sumnja na grupe bliske Al Kaidi. To je u međuvremenu postao preširok pojam jer „grupe bliske Al Kaidi“ niču svuda. Irak premrežava nepregledna šuma grupa i organizacija, mirnih i ratobornih – svakakvih. One se udružuju u saveze koji traju godinama ili samo nekoliko dana. Borba među njima je krvava i nema izgleda da će uskoro prestati.

Sanjani Kalifat

Klica konflikata krije se u neodrživoj podeli moći u Iraku, smatra stručnjak za Bliski istok Štefan Rozini sa Nemačkog instituta za globalne studije. Doduše, tri najveće konfesionalne i etničke grupe – šiiti, suniti i Kurdi – dogovorili su nekakav sistem političke reprezentacije koji se održava i na sastav vlade. Sunitska manjina je držala sve konce u svojim rukama dok američke trupe nisu umarširale 2003. godine i sada optužuje premijera Malikija da se isključivo zalaže za interese svojih šiita. „Konflikti se u poslednjih deset godina uvek manifestuju nasilno i time nepoverenje samo raste umesto da se smanjuje“, kaže Rozini.

Nepoverenje između pripadnika dve konfesije lako se pretvara u regionalni konflikt. Jer suniti su u Iraku grupisani u takozvanom „sunitskom trouglu“ zapadno od Bagdada. Ovaj deo zemlje se naslanja na Jordan i Siriju, u kojoj trenutno islamski ekstremisti imaju sigurnu odstupnicu. I u Iraku, kao i u Siriji, njihovi neprijatelji su šiiti koji su na vlasti. Postoji čak i teroristička grupa sa nazivom Islamska država Iraka i Sirije – to je ujedno glavni projekat militantnih sunita iz ovog dela sveta. Kalifat koji sanjaju obuhvata delove Sirije, Iraka, Libana i palestinskih oblasti. Uprkos poslednjim uspesima iračke vojske (kojoj su pomogle i neke stalne sunitske parapolicijske formacije), napetost između dve konfesije preti nastavkom nasilja, prvom sledećom prilikom.

Država građana se ne nazire

Bliskoistočni magazin Al Monitor prenosi koliko je duboko nepoverenje u one „druge“. Tako je iračka armija optužila čak i umerene sunitske građane da su umešani u terorizam. Hapšenja iz osvete su svakodnevica, ophođenje prema zatvorenicima grubo. Najveće regionalne sile – sunitska Saudijska Arabija i šiitski Iran – koriste trenutno krvoproliće da svaki sukob predstave upravo kao rat protiv ovih drugih „nevernika“. I to samo podgreva tinjajući konfesionalni konflikt u Iraku, piše list. Kajmak na kraju skida Al Kaida. Najveća svetska teroristička mreža se predstavlja kao brižni zaštitnik sunita – računa se sa tim da će svaki drugi, peti ili bar deseti sunit pasti na ovu priču. Možda se i priključi Al Kaidi i zaduži kalašnjikov. Čak i mnogi sekularni Iračani u Al Kaidi vide sredstvo za borbu protiv vlasti premijera Malikija. Zato se Al Monitor pita da li su zaista hiljade naoružanih pobunjenika u gradovima na zapadu Iraka sve sami članovi Al Kaide?

Rešenja preko noći ne može biti. Poznavaoci prilika govore o neophodnom nacionalnom dijalogu koji uzima sve interese u obzir. Međutim, mogućnosti za takav dijalog sprečene su kako nepoverenjem, tako i geografski, kaže stručnjak Rozini. „Pojedinačne konfesije su i teritorijalno podeljene. U tri provincije žive mahom suniti, u druge tri Kurdi, a u ostalima su šiiti većina. Konkurencija konfesija povezana je sa teritorijom“, kaže on. A onda je tu i nafta, glavni izvor prihoda. Ona leži pod šiitskim i kurdskim teritorijama, dok su suniti ovde ostali kratkih rukava. Zato komentar iračkog lista Al Mada više deluje kao pusta želja nego kao bliska budućnost. „Treba nam izgradnja demokratske države i osnov sa mirni suživot građana, slobodne izbore i mirne promene vlasti. Treba nam moderno civilno društvo, država svih građana.“ Ili, što bi rekao Hobs, Iračanima treba novi društveni ugovor.

Autori: Kersten Knip / nr
Odg. urednica: Dijana Roščić